ODLAZAK UGLEDNOG SUDIJE: Preminuo Milisav Vasić posle kraće bolesti

Otišao je dobar, častan čovek, pravoljubac, čovekoljubac, besednik od posebnog dara, narator za priču i pričanje, recitator za najveće poštovanje.

Bio je sinonim za poštenog, odgovornog i savesnog sudiju, onog delioca pravde, koji je, uz pravo znao i druge nauke, uključujući medicinu, pshilogojiju i sociologiju, koji je imao meru da presudi, da razlikuje pravdu i pravo.

I te kako! Njegove presude ostaće za pravne udžbenike. Zanimljivo je i kako je sa lakoćom mirio nesrećne ljude, koji su, iz gluposti, obijali sudske pragove.U „ljutim“ komunističkim vremenima, pomirio je dvojicu sveštenika iz Jadra, kako ne bi, svojim primerom, brukali našu SPC!

Već 1987. godine, Milisav je, očigledno, shvatio „šta se iza brda valja“ , kakvo vreme ide za pravo i pravdu, pa je, iz sudskih otišao u advokatske vode, gde je ostao do kraja života. I od početka do kraja, delujući nekad i kao Don Kihot, pokušavao je klijente da zastupa znanjem prava, pravne nauke i onoga što je učio od svojih divnih, čuvenih profesora sa Pravnog fakulteta, među kojima je bio dr Radomir Lukić.Nikad Vasić nije ni pomislio da skrene sa tog puta, po cenu baš svega i svačega.

Za njega je zadovoljstvo bilo da priča kako je pre pola decenije njegov loznički kolega, Boško Aleksić, oborio sudsku presudu samo kroz jednu rečenicu:

-Sud je ostao u dilemi iz koje nije izašao!

A, Sud je osuđujući Aleksićevog klijenta, naveo da je bio u dilemi, ali da je, ipak, doneo osuđujuću presudu.

Vasić je, kroz ove i druge primere, pokušavao da stavi do znanja nužnost poštovanje vrhunskih načela pravne struke u deljenju prvade, optuživanju i odbrani. U tome je bio neumoran, često usamljen, kako to kod nas ime, naravno uglavnom nesvaćen, posebno tamo gde to ne bi smelo da se dešava.Uprkos svemu, uvek je imao takta da ide dalje svojim putem.Da ničim i nikako ne ostavi nikakvu mrlju na sebe zbog svih koji ga vole, koji su ga voleli i poštovali.I ostao je čista kao suza i kao čovek i kao advokat i kao sudija.

Ponosan je bio na svoje rodno selo Lipnički Šor, čija je bio i fudbalska zvezda u mladosti.Zavičaj je znao kao mali bukvar, a po poznavanju nacionalne istorije i narodnog pesništva, od epskog, lirskog do Njegoševog, teško mu je u kraju bilo ravnog.

Bio je jako duhovit, šarmanta čovek, boem u najboljem smislu te reči, čovek od duha, koji je deo sebe ugradio u Loznicu, sa brljiljantnim žaokama o nama i našim pojavama.

Niko, valjda, kao on nije mogao ni smeo da svojevremeno, preko noći, isfabrikovane pravnike „za potrebe službe“, nazove najboljima među opačarima i šloserima, a najboljim opančarima i šloserima među pravnicima, ciljajući na njihove ranije profesije iz kojih su ih iselili lokalni moćnici na državne poslove kao poslušnike bez greške.

Lozničani su ga, jednostavno, obožavali i takav će, zauvek, biti u uspomeni ljudi ovog kraja.