TITOV STRAH OD INTELEKTUALACA: Brutalna javna kampanja protiv Filozofskog fakulteta trajala je godinama
KAO što su progon i konačni izgon "grupe profesora" sa Filozofskog fakulteta u Beogradu imali svoju predistoriju pre 1968, i studentska pobuna te godine bila je i neka vrsta nastavka ranijih studentskih demonstracija, u Beogradu 1954. i u Zagrebu 1959, kada su ti protesti bili brutalno ugušeni.
Ljubomir Tadić, Dobrosav Cmiljanić, Božidar Jakšić, Dragoljub Mićunović, Trivo Inđić, Stevan Majstorović i Nebojša Popov
U pobuni 1968. trebalo bi, uostalom, prepoznavati i tragove još ranijeg nasleđa, onog iz vremena Kraljevine Jugoslavije, karakterističnog i po tome što su se studentske demonstracije protiv ograničavanja slobode i ugrožavanja autonomije univerziteta dešavale u ciklusima, redovno uz žestoke sukobe s policijom u kojima je bilo i poginulih studenata.
Zbivanja u Jugoslaviji tokom šezdesetih godina vodila su postepenom oblikovanju autentičnog studentskog pokreta, koji je 1968. poprimio snažne karakteristike pobune. S epicentrom u Beogradu postao je deo globalne, svetske studentske revolucije, a u Beogradu, epicentar je bio Filozofski fakultet. Solidarnost nastavnika sa njihovim studentima je u tim junskim događajima izrasla u jednu od najplemenitijih dimenzija pobune, a represivni odgovor vlasti i izolacija Filozofskog fakulteta koji je u štrajku, uz upotrebu snaga policije, takođe i vojske, onemogućila je snažnije širenje solidarnosti na građane i radnike.
Da bi sasekla tu opasnost u korenu, vlast je formirala i posebne borbene štabove, a u Kapetan Mišino zdanje dolaze slobodoumni intelektualci i umetnici, događaj prerasta u neprekidno, zanosno traženje više slobode, ukidanje zjapećeg jaza koji deli reči i dela, sasecanje izvorišta naraslih socijalnih razlika i korupcije, eliminisanje privilegija "crvene buržoazije", odgovornost i smenu moćnika iz policijske nomenklature, radija, televizije i "Politike", pravo mladih naraštaja da i oni odlučuju o ključnim pitanjima društvenog razvoja.
TOKOM studentske pobune u opticaju su, kako navodi Nebojša Popov, "različte ideje i ideologije - liberalne, marksističke, anarhističke, maoističke..."
SMRTNI GREH GRUPE FILOZOFA
U RAZGOVORU koji smo vodili 1990. godine, akademik Vladimir Dedijer je izneo i svoje mišljenje i saznanja o položaju intelektualaca u partiji: "Strašan je bio naš položaj u partiji. Tito je smatrao da si počinio smrtni greh već zato što si intelektualac i da svako jutro moraš zbog toga da okajavaš grehe i dokazuješ svoju odanost. Mi intelektualci revolucionari gledali smo na komunizam kao na nešto astralno, socijalizam za nas nije bio stvar trbuha kao kod seljaka i zanatlija. Čim su se dokopali vlasti i najeli, njima su sav komunizam i revolucionarna etika otišli niz creva." U svetlosti ovih činjenica postaje jasnije zašto je univerzitetska sredina neprekidno bila na meti od 1945. godine i decenijama docnije, ne samo dok je Josip Broz bio živ, nego i kasnije, tokom poslednje dve decenije 20. veka, kada su osnažene dogmatske i staljinističke matrice o "samo jednom marksizmu", do čega je pogotovo držala dr Mira Marković, okružena svojim istomišljenicima. "Slučaj grupe profesora" Filozofskog fakulteta u Beogradu je klasičan primer tog "smrtnog greha" koji su i ovi intelektualci počinili aktivnim učešćem u studentskoj pobuni 1968. godine i potom, dok su držali predavanja svojim studentima i svojim sve oštrijim i razornijim kritikama društvenog stanja u kome su reči i dela odvojeni gotovo kao nebo i zemlja.
Kada je sedmog dana štrajka, 9. juna, Josip Broz Tito izašao pred televizijske kamere i održao govor rekao je i ovo:
"Evo, najnoviji razvitak na univerzitetima je pokazao da je devedeset odsto studenata naša socijalistička omladina, koja se ne da trovati, koja ne dozvoljava raznim đilasovcima, rankovićevcima, maocetungovcima i sličnima da bi kao pretekst da se brinu za studente u stvari pokušali da ostvare svoje ciljeve."
Sumnjivih je, dakle, deset odsto, po nekom, svesno ili nesvesno izrečenom, baš maocetungovskom računu.
Posle samo dve nedelje, istupajući na Šestom kongresu Saveza sindikata Jugoslavije, Tito je rekao:
"Pojavili su se (u demonstracijama) oni sa kojima smo imali posla na univerzitetima i prije studentskog revolta. To su pojedini profesori, neki filozofi, neki praksisovci i drugi, razni dogmatičari, uključujući i one koji su vršili razne deformacije u Upravi državne bezbednosti, itd. Sve se to danas nekako ujedinilo. Svaki, naravno, radi za sebe, ali su ipak udruženi u nastojanju da se kod nas stvori neki haos i da love u mutnom. Mi im moramo pružiti odlučan otpor, reći odlučno ne (...) Njima nema mjesta ni tamo gdje se nalaze. Zar da takvi vaspitavaju našu djecu na univerzitetima i školama? Nema im mjesta tamo. Dakle, takve ljude mi moramo onemogućiti, a onemogućit' ćemo ih ako sagledamo gdje su, ako ih budemo odlučno sprečavali u njihovim negativnim akcijama. I, na kraju krajeva, ponekad će trebati preduzeti i administrativne mjere."
ODMAH su se oglasila dva vodeća političara, Vladimir Bakarić, predsednik CK SK Hrvatske, i Milentije Popović, predsednik Narodne skupštine Jugoslavije.
ŠTA SU KRILE PORUKE IZ KREMLjA?
DELOVANjE praksisovaca je od juna 1968. nesumnjivo plenilo Titovu pažnju. Pogotovo kada je ta kritika logično došla do razmatranja problema harizmarhije, kako je taj problem u jednom svom tekstu 1971. godine analizirao profesor Svetozar Stojanović. Tito se u tom tekstu, dabome, prepoznao. Iz dokumentacije sačuvane u ličnoj arhivi Josipa Broza znamo da je Tito čitao taj tekst profesora Stojanovića, čak beležeći na marginama neke oznake. Ali, ne saznajemo iz dostupnog dela te arhive nešto drugo, o čemu su mi, na osnovu svojih saznanja, govorili profesori Gajo Petrović i Svetozar Stojanović: novi brojevi časopisa Praxis stizali su pred članove posebnog tela Politbiroa KP Sovjetskog Saveza, zaduženog za ideologiju, teoriju i filozofiju. O nekim brojevima je raspravljano čak i na Politbirou. U tim "analizama" je većina objavljenih radova ocenjivana kao revizionistički, neprijateljski otklon od marksizma, štaviše, kao izraz antikomunizma. Da li su tako intonirane poruke iz Kremlja stizale na sto Titu, i ako jesu koliko su uticale na njega i njegove nastavljače u svetu politike, još uvek ne znamo. Bez razjašnjenja tog pitanja izgleda da i dalje nije moguće iscrtavanje još obuhvatnije slike o odnosu jugoslovenske nomenklature - s neprikosnovenim maršalom na vrhu - prema kritičkoj inteligenciji u SFR Jugoslaviji, što se odnosi i na "grupu filozofa" sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Bakarić je za časopis Praxis rekao da je "krenuo u vode koje je dirigirala američka demokratska grupa za borbu protiv komunizma" i da je to, kada je reč o filozofskoj praksis orijentaciji "bilo jasno" još 1962. godine.
A Milentije Popović je za studentske demonstracije u Beogradu rekao, ni manje ni više, nego da je to "reakcionarna politička zavera".
A Gradska konferencija SK raspustila je organizacije SK na katedrama za filozofiju i sociologiju, s namerom lokalizovanja krivice, za "vesele šezdesete godine" na jedan fakultet i jednu grupu profesora.
U navedenim Titovim rečima, pak, osim jasno izraženog stava najmoćnije ličnosti u zemlji da "nekim praksisovcima" nema mesta na univerzitetu i neskrivenog zahteva da prema njima budu "preduzete i administrativne mere", sadržan je i jedan Titov davno izgrađen i negovan antiintelektualni refleks i stav, snažno izražena sumnja u namere intelektualaca i njegov otpor prema kritičkim stanovištima koje oni zastupaju. Podela na "poštenu inteligenciju" i onu drugu koja je navodno nepoštena, zato što izražava sumnju i ne prihvata kao jedinu istinu ono što je izašlo iz retorte s vrha jednopartijskog monopola, jedna je od važnih karakteristika boljševičkog i staljinističkog nasleđa.
U "slučaju grupe profesora" duh tog nasleđa je došao do snažnog izražaja, što uverljivo potvrđuje i postupak kojim su pojedini nastavnici stavljani na zajedničku listu, a neki s nje sklanjani, kako bi ideja o postojanju nekakve, navodno po omladinu kvarilačke grupe, čak zavereničke, bila ostvarena.
ZANIMLjIV istorijat te operacije izneo je Nebojša Popov u svojoj izvanrednoj knjizi Contra fatum. Puna dva meseca pre Titovog govora na Kongresu sindikata, a mesec i po pre studentske pobune u junu, docent Zvonko Damjanović je na nekom političkom skupu koji je održan 19. aprila, svrstao profesore Ljubomira Tadića i Mihaila Markovića u kategoriju
"neprijatelja". Njegove reči prenela je sutradan "Borba", na čijim stranicama je 28. aprila objavljeno reagovanje Sekretarijata konferencije SK Filozofskog fakulteta, u kome čitamo i ove redove:
"Ovakvo istupanje druga Damjanovića očigledno je izraz proizvoljnog i tendencioznog tumačenja smisla nekih spontanih političkih akcija koje su se razvijale u poslednje vreme na Filozofskom fakultetu, kao što su to bile: zahtev za otkazivanje posete admiralskog broda Šeste flote u vreme mitinga solidarnosti sa narodom Vijetnama, organizovanje potpisivanja pisma solidarnosti sa progonjenim progresivnim studentima i profesorima u Poljskoj i organizovanje potpisivanja pisma solidarnosti sa socijalističkim studentima u Zapadnoj Nemačkoj, povodom atentata na njihovog rukovodioca Rudi Dučkea."
HAPŠENjE ZBOG ZASTRAŠIVANjA
POČETKOM januara 1972, Slavko Zečević, tadšnji ministar policije, tražio je od Marka Nikezića i Latinke Perović odobrenje da uhapsi profesore Mihaila Đurića, Mihaila Markovića ili Dobricu Ćosića: - Uhapsimo nekog, samo da ih zaplašimo, da pokažemo da smo energični. Latinka Perović je bila protiv:
- Ko je taj ko može da uhapsi, na primer, jednog Mihaila Markovića? Znamo li šta bi to značilo. Umesto hapšenja Zečević je ne obaveštavajući nikog iz rukovodstva oduzeo pasoše profesorima Beogradskog univerziteta Zagorki Pešić Golubović, Vojinu Miliću i Nebojši Popovu.
Na godišnjicu studentskih demonstracija, 1. juna 1969. godine, "Večernje novosti" su prenele spisak nepodobnih nastavnika Filozofskog fakulteta iza koga je stala Desanka Savićević, profesorka jedne više škole: Veljko Korać, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Vojin Milić, Svetozar Stojanović, Nikola Rot i Nikola Milošević.
U vreme brutalne javne kampanje protiv Filozofskog društva Srbije, zbog organizovanja skupa posvećenog temi "Socijalizam i kultura" 1969. godine, isplivao je treći spisak na kome su ova imena: Miladin Životić, Zagorka Pešić Golubović, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović, Vojin Milić i Trivo Inđić.
POSLE sastanka Josipa Broza sa rukovodstvom Srbije koji je održan od 9. do 12. oktobra 1972, označivši početak brutalne "seče liberala", samo tri dana posle tog sastanka, u nedeljniku "Nin" je 15. oktobra osvanuo novi, izmenjeni spisak "krivaca": Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Zagorka Pešić Golubović, Nebojša Popov, Trivo Inđić i Ljubomir Tadić sa Filozofskog fakulteta, a ovim imenima su pridruženi i Stevan Vračar i Kosta Čavoški sa Pravnog fakulteta.
Konačni spisak formulisao je Univerzitetski komitet u proleće 1973. godine i taj spisak dostavio komunistima Filozofskog fakulteta: Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Ljubomir Tadić, Zagorka Pešić Golubović, Dragoljub Mićunović, Trivo Inđić i Nebojša Popov.
Arhiva
Imena "grupe profesora" s ove liste objavljena su u "Studentu" 27. marta 1973. godine, ali se u tom trenutku nije znalo da li će se na njoj pojaviti neka nova, ili s njega biti sklonjena neka od navedenih imena. Neizvesnost je ipak bila kratkotrajna, što znači da je konstituisanje "grupe", posle gotovo punih pet godina, dobilo imprimatur s najvišeg mesta, da se s imenima saglasio Tito.
Razume se, učinjeno je sve to bez volje i pristanka onih koji su se u "grupi" našli na osnovu ideoloških, političkih i policijskih "zaključaka". Njeni "članovi", samosvojne ličnosti različitih filozofskih i teorijskih usmerenja - ali kao i toliki drugi studenti, radnici i građani - bili su egzistencijalno usmereni na osvajanje slobode i odbranu ideja humanizma, demokratije i socijalizma i baš zato nikada nisu pristali na to da ih represivni aparat poveže u navodnu, opasnu "grupu" koja "kvari omladinu" i preti samim osnovama ondašnjeg društvenog i političkog sistema.
U OVOJ višegodišnjoj, složenoj operaciji, vlast je računala da će "krivce" za studentsku pobunu pronaći sam Filozofski fakultet ili, još bolje, da će se "krivci" sami javiti. Zahvaljujući odlučnom otporu studenata i nastavnika na fakultetu, na njih je 1970. izvršila snažan pritisak Skupština SR Srbije, ali opet bez uspeha. Pošto je spisak "grupe nastavnika", onaj iz marta 1973. bio konačan, pojačana je reperesija prema fakultetu, ali su u ovoj visokoškolskoj ustanovi i samoupravni organi i političke organizacije odbacile bilo kakvo "izjašnjavanje" pod pritiskom. U takvim okolnostima ovaj "vrući kesten" je stavljen u ruke Skupštine Univerziteta, koja je poslušnički ustanovila "krivicu" i u januaru 1974. naložila fakultetu da suspenduje "grupu profesora". Na osnovu referata koje su napisali profesori univerziteta iz cele Jugoslavije, Veće i Savet fakulteta su i ovaj snažan pritisak uspešno odbacile. Nervoza vlasti je rasla, uvedena je i uprava nad Univerzitetom umesto samouprave. Bio je to put za stvaranje pravnog osnova koji će omogućiti administrativnu prinudu, a ozakonjena je i "moralno-politička podobnost", uz uvođenje instituta
"stavljanja na raspolaganje".
Paralelno su hapšeni i suđeni pojedini studenti, zato što su dizali oštar glas protiv represije.
U NEKOJ vrsti završnice te etape partijskog progona, Skupština SR Srbije donela je 28. januara 1975. godine odluku da osmoro nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta stavi na "raspoloženje" (umesto - raspolaganje!) republičkom Sekretarijatu za nauku i obrazovanje i da odmah budu fizički udaljeni s fakulteta.
Usledila je višegodišnja pravna borba prognanih, a zahtev da ostanu zaposleni na Univerzitetu, najzad je 1981. rešen kompromisom: Institut društvenih nauka u kome je osnovan Centar za filozofiju i društvenu teoriju, ušao je u sastav Beogradskog univerziteta, mada ni to nije bio kraj ove nesumnjivo jedinstvene borbe vlasti protiv kritičkih intelektualaca i nosilaca.
CENZURISANjE KNjIGA
SEM spora oko udaljavanja sa Filozofskog fakulteta "slučaj grupe profesora" odražavaće se na mnoge događaje vezane za slobodu javnog izražavanja različitih teorijskih stanovišta i drugih gledišta. Oni su bili izloženi raznim teškoćama prilikom poziva na učešće na naučnim skupovima. Njihove knjige su bile pod posebnom kontrolom ideoloških ali policijskih centara moći. Tako je onemogućeno dovršenje štampanja, već složene i prelomljenog sloga, knjige Ljubomira Tadića, "Autoritet i osporavanje, Prilog kritici političke filozofije", u izdanju zagrebačkog "Libera". Neke već štampane knjige mogle su ostati u prodaji tek pošto se, po sudskom rešenju, "skrate" za ono poglavlje u kojem se kritički raspravljalo o savremenom jugoslovenskom društvu. To se desilo sa knjigom Zagorke Golubović, "Čovek i njegov svet". Istu sudbinu je doživeo i Mihailo Marković, odnosno izdanje njegove knjige "Preispitivanja" koju je 1972. godine izdala Srpska književna zadruga u Beogradu.
Sve je trajalo od 1968. do kraja 1988, pune dve decenije, uz sijaset burnih događaja koji su neposredno izvirali ili su posredno bili u vezi sa "slučajem grupe profesora".
Sam "slučaj" i ti događaji ostaju kao gorko svedočanstvo o snažnom talasu oživljavanja dogmatizma i staljinizma u ideologiji, politici i društvu, što je naročito, do danas malo istražena karakteristika tog perioda istorije socijalističke Jugoslavije. Ne treba gubiti iz vida da je "slučaj grupe profesora korišćen za ucenjivanje i cenkanje kako između Tita i srpskog rukovodstva, tako i onih koji su zagovarali konfederalne i separatističke stavove.
Uprkos sada već mnogim rekonstrukcijama tog perioda, pred istraživačima je i dalje niz otvorenih pitanja, pogotovo onih na koja se ne može odgovoriti bez dubljih saznanja, zasnovanih na konsultovanju izvora prvog reda, kako iz domaćih, tako i stranih, a pogotovo ruskih arhiva.