Liberalno vaspitanje

"Ne razumete vi, moj Bobane, Adrijanu sam liberalno vaspitavao, pa se bojim...", kaže Lane, na šta mu inspektor odgovara: "Liberalno? Pa zato je i pobegla sa Šiptarom." Ne podsećam sad na ovu scenu iz filma Gorčina Stojanovića da bih širio neke stereotipe, ili "međuetničku mržnju", nego da bih jednim, iako filmskim, ali sasvim realnim primerom ukazao da "liberalno vaspitanje" i nije uvek baš najbolje rešenje, već naprotiv. Baš kao što i preterano konzervativno ili patrijarhalno vaspitavanje, ako ne ostavlja dovoljno slobode i otvorenosti za posebnosti dečjeg karaktera, može da ostavi loše posledice na decu.

FEMINISTIČKI i liberalni aktivisti umislili su da je rešenje za zločine, poput onoga za koji se optužuje Miroslav Aleksić, uvođenje "obrazovnog paketa za učenje o seksualnom nasilju nad decom", odnosno uvođenje neke vrste seksualnog obrazovanja zahvaljujući kojem bi deca naučila da prepoznaju seksualno nasilje. Ovo je već pokušano 2017. godine, kada je preko Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije Ministarstva prosvete Nevladina organizacija "Incest trauma centar" pokušala da u naš obrazovni sistem od vrtića do srednje škole progura "obrazovni paket" proizašao iz njihove kuhinje. Taj paket bio je takav da ga je u to vreme čak i Žarko Trebješanin, psiholog liberalnijih svetonazora, ocenio kao "nedopustiv". "Objašnjenje koje se u priručniku navodi o seksualnom odnosu je dato toliko naturalistički da sam pomislio da je u pitanju scenario za neki porno film, koji nije ni za jedan uzrast, a ne za đake", naveo je tada on, dodajući da je "zaista u pitanju propaganda homoseksualizma, jer seksualnost nije tako jednostavna kako se predstavlja".

Predlog je tada povučen u potpunosti pošto "Incest trauma centar" nije želeo da dozvoli nikakve izmene u svom paketu, jer se radi o "njihovoj svojini koja se ne može revidirati, a da se ne povrede autorska prava". Ne samo da ispada da su autorska prava važnija od viteškog cilja da se deca zaštite od nasilja nego ni da ta zaštita nema važnost ako uz nju ne ide ono što je Trebješanin nazvao "propagandom homoseksualizma".

SADA smo obrnuli ceo krug i vraćamo se na početak - ideji o neophodnosti uvođenja seksualnog obrazovanja kako ga zamišljaju nevladine organizacije feminističko-liberalne struje u čiju dobronamernost možemo osnovano sumnjati zbog toga što deluje kao da im je od zaštite dece važnija političko-ideološka propaganda. Na to ukazuje i činjenica da u konkretnom slučaju problem nije bila nemogućnost da se prepozna seksualno nasilje nego to što se o tome ćutalo. I ne samo da su ćutale žrtve, što se može razumeti, već i svi oko Miroslava Aleksića jer, kako to često napominju njegovi najžešći kritičari, "svi su to znali već decenijama". Najveći problem, dakle, nije neprepoznavanje zlostavljanja nego nespremnost da se o tome govori, a to pak nije problem obrazovanja već vaspitanja koje se ne stiče u školi nego u kući. U ovom slučaju vaspitavanje dece je takvo da se ne uspeva u izgradnji poverenja između dece i roditelja, što nije samo po sebi posledica ni "konzervativnog", ni "liberalnog" pristupa nego najpre sveopšteg trenda razaranja tradicionalne porodice za koje su najodgovorniji upravo oni kojima su usta puna mržnje prema "patrijarhatu" onakvom kako ga mali Đokica zamišlja.

DA bih dokazao da nije uvođenje seksualnog obrazovanja u škole to što će sprečiti seksualno zlostavljanje, opet ću se poslužiti "dobrim" primerima iz sveta. Prema podacima Kancelarije UN za borbu protiv droge i kriminala (UNODC) o zlostavljanju dece iz 2012. godine, u ovom zločinu na prostoru Evrope prednjači upravo Švedska, najliberalnija evropska država koja je seksualno obrazovanje odavno uvela, sa 77,5 na 100.000 stanovnika, a druga je Belgija sa 31,7 slučajeva na 100.000 stanovnika. U Srbiji su zabeležena 2,4 ovakva slučaja na 100.000 stanovnika, što je čak 32 puta manje od Švedske.

Da li je to zbog toga što naša deca ne znaju kad ih je neko silovao? Da li je to zbog toga što ne znaju kako izgleda ženski kondom (to je bila jedna od lekcija iz gorepomenutog "paketa"). Čisto sumnjam. Pre će biti da je razlog što je u ovim evropskim zemljama preovladala ideologija koju zastupa u pre nekoliko brojeva pominjani Danijel Kon-Bendit, čovek kojem su petogodišnje devojčice izvor najdivnijih erotskih doživljaja i čija je stranka, po pisanju "Špigla", "služila kao parlamentarno krilo pedofilskog pokreta". Pitam se kako ovi ljudi što se zalažu za seksualno obrazovanje na način na koji to čine misle da dobiju drugačiji rezultat primenom iste matrice od Švedske ili Belgije? Ili, možda, baš žele takav rezultat?