ZA NEPUN SAT ŽIVOT PRETVOREN U ZGARIŠTE: Izbeglička porodica Dukić iz Banstola kod Sremskih Karlovaca u nedavnom požaru ostala bez doma

Baš ništa u ponedeljak, nešto posle 17 sati, nije nagoveštavalo nevolju. Jovankin sin Đorđe, u Banstolu poznat kao vredan i pouzdan majstor koji je osim svoje podigao još nekoliko kuća u ovom i okolnim mestima, otišao je nekim poslom u Novi Sad. Čekajući ga, njegova majka se u toploj sobi pozabavila pletivom. Kada je u jednom trenutku podigla pogled prema prozoru, ugledala je dim.

- Istrčala sam napolje i videla plamen koji je dopirao iz Đoletove radionice. Srce mi je, čini mi se, stalo - priseća se tih dramatičnih trenutaka Jovanka.

Sav komšiluk se ubrzo sakupio, došli su vatrogasci iz Karlovaca i Inđije i uspeli da spasu jednu manju sobu i kupatilo. Đorđeva radionica u kojoj se "zahvaljujući" virusu korona preorijentisao na stolariju i izradu nameštaja i ukrasa od drveta, potpuno je izgorela. Stradao je i njegov alat vredan nekoliko hiljada evra, kupljen dugo sakupljanom ušteđevinom. Varnica iz neke od instalacija ili grejnog tela? Nemaju sada vremena da o tome razmišljaju Dukići.

- Sada sam majstor bez alata. Nemam čak ni najobičniji čekić - kaže Đorđe koji sa dvadesetak komšija i rođaka pristiglih iz Beograda i drugih mesta, od ranog jutra raščišćava zgarište svoje kuće. Nešto tišim glasom kaže nam da neće puno da se žali, da majku ne bi ova situacija još više potresla, "mada je ona prilično čvrsta".

Neko drugi na Jovankinom mestu verovatno bi potonuo u očaj, ali ne i Jovanka, rodom iz Gračaca u Lici. Zagledana u čađave grede koje sablasno štrče na krovu njene kuće, dok ih dobri ljudi vredno uklanjaju i zamenjuju novim, ona nam kaže:

- Samo nek smo živi! Sreća u nesreći je da je požar izbio predveče, a ne noću kad je celo naselje u dubokom snu, jer našli bi nas ujutru ugljenisane. Ovako, dok je Boga i dobrote u ljudima, život ima smisla - veli ona i zahvaljuje se "do neba" svima koji su njoj i njenom sinu pritekli u pomoć.

Imala je samo 27 godina kada je njenog muža Boška (31) pokosio srčani udar u Gračacu, a ona postala udovica sa petogodišnjim sinom i trogodišnjom kćerkom. I tek započetom kućom. Sreća je da se nekoliko godina pre izbijanja rata u Hrvatskoj preselila u Obrenovac gde su joj se deca školovala.

Te, 1997, dve godine posle "Oluje" koja je razvejala više od 200.000 Srba iz Hrvatske, jasno je bilo Jovanki da povratka u Gračac nema. Jasna je bila i poruka jednog bivšeg komšije kome se preko nekih poznanika obratila s pitanjem o svojoj kući. Njegov odgovor glasio je: "Od tvoje kuće ostao je samo podrum". I prvo ognjište Dukića progutala je vatra, ali Jovanka je sebe i decu tešila ovim rečima: "Dobro je, u 'Oluji' je stradala naša kuća, ali mi smo živi i idemo dalje".

Došli su u Banstol jer ovaj deo Fruške gore podseća na predele njihovog zavičaja. Kuću su napravili i legalizovali, Đole je dogradio radionicu. Često im je u posetu dolazila Jovankina kćerka sa mužem i decom iz Beograda. I kada je izgledalo da su Dukići prebrinuli najveće brige jer imaju svoj krov nad glavom, a Ćorđeva zarada i invalidska penzija njegove majke (150 evra) im najzad omogućuju da vode manje zgrčen život, na njihova vrata banula je nova nevolja.