NEMA VIŠE TITOVE I SLOBINE VILE: Šta se zaista desilo sa nekadašnjim domom Brozovih, ali i Miloševića, u Užičkoj 15 na Dedinju
NE postoji značajniji svetski državnik druge polovine 20. veka, koji je prošao kroz Beograd, čije razgovore sa Titom nisu "upili" zidovi njegove privatne rezidencije u Užičkoj 15.
Užička 15
Sve važne odluke za sudbinu zemlje, od 1947. doživotni predsednik SFRJ doneo je upravo pod krovom ove vile. Tih zidova i tog krova više - nema!
Da je nekadašnji dom Josipa Broza i njegove supruge Jovanke, srušen najverovatnije pre dve godine, komšije su saznale tek pre izvesnog vremena kada su se pojavili kranovi, iako je zdanje teško oštećeno u NATO bombardovanju naše zemlje (22. aprila 1999. oko 4 sata ujutro, sa dva projektila) kada su njegovi stanari bili tadašnji jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Odgovor na pitanje šta se, umesto ove zgrade, sada zida na državnom placu u okviru rezidencijalnog kompleksa, do sada nismo dobili od Uprave za zajedničke poslove republičkih organa.
- Krajem 2018. pozvali su nas da pogledamo predmete koji se nalaze u rezidenciji, jer se priprema totalno rušenje vile u Užičkoj 15, što nas je iznenadilo i zateklo, jer je stav arhitekata bio da je zdanje statički stabilno i pogodno za rekonstrukciju i restauraciju - kaže, za "Novosti", Momo Cvijović, muzejski savetnik Muzeja Jugoslavije, u penziji. - Kada sam shvatio da će biti porušena, tog 23. novembra, napravio sam nekoliko snimaka rezidencije. Reagovao sam i emotivno, jer sam tu radio od 1982, kada je otvoren Memorijalni centar "Josip Broz Tito", kao muzejski prostor.
Plan obnove Užičke 15, kako su svojevremeno tvrdili pojedini visoki funkcioneri, postojao je, ali ne i novac. Zgrada je posle bombardovanja raščišćena, a godinama su "zjapili" polusrušeni zidovi, dok je kroz razvaljene prozore rastao korov.
PREDLOG ZA KULTURNU ZAŠTITU
ODLUKAMA Skupštine grada Beograda i Skupštine SR Srbije, Topčider je proglašen za prostornu kulturno-istorijsku celinu 1987. godine, ali se to nije odnosilo na dvorove Karađorđevića na Dedinju, ni na Memorijalni centar "J. B. Tito", koji je u to vreme bio pod ingerencijom vojske i posebnog zakona. Kako su se vremena menjala, predlog da se dvorovi i Memorijalni centar uključe u zaštićenu celinu 1992. predsedniku SRJ uputio je naš poznati zaštitar Milojko Gordić:
- Nestankom Jugoslavije, i stare i nove, na području na kome je i dvorski kompleks Karađorđevića i Memorijalni centar "J. B. Tito" - ostala su netaknuta svedočanstva trajanja i materijalizovanja jedne ideje, od 1918. do 1943. i, posebno, od 1943. do 1990. Hteli to narodi na području Srbije priznati kao realnost ili ne, period vladavine Josipa Broza najduži je takvog kontinuiteta u njihovoj istoriji - piše u obrazloženju.
- U kući nije ostalo mnogo eksponata, jer su oni, još dok je postojao Memorijalni centar, smešteni u metalne kase, koje su popadale za vreme bombardovanja - nastavlja Cvijović. - Iz njih smo izvadili lomljive predmete, koji su propali, a ostalo smo sačuvali i sklonili. U razrušenoj zgradi, pre dve godine, u gornjim prostorijama, zatekli smo jedino klavir. Noge su mu bile polomljene i bio je u očajnom stanju.
Stručnjaci iz Muzeja Jugoslavije, predložili su da se instrument ne uništava i konsultovali svetske eksperte, sa pitanjem da li ga vredi rekonstruisati, ili samo konzervirati i tako sačuvati.
- Javio nam se jedan Englez, koji je rekao da se ekonomski ne isplati rekonstrukcija, osim ukoliko klavir ima neku "neobičnu vrednost" - priča sagovornik. - Jedna od tih "neobičajnih vrednosti" je da je to bio lični klavir Josipa Broza Tita. Predložili smo restauiranje i zajedno sa Upravom za zajedničke poslove, preneli smo ga u zgradu SIV na Novom Beogradu, gde su došla i dvojica poznavaoca te vrste klavira. Sa njima su nastavljeni razgovori o restauraciji, ali ne znam kakva je bila njegova dalja sudbina.
Kuća za koju sagovornik tvrdi da ima nesumnjivu istorijsku vrednost, možda veću nego umetničko-arhitektonsku, imala je tokom svog višedecenijskog, uzbudljivog trajanja, više stanara. Ceo plac od oko 10.000 kvadrata, na kom se danas nalazi i Muzej Jugoslavije i "Kuća cveća", pripadao je pre Drugog svetskog rata čuvenom industrijalcu i graditelju Milošu Savčiću. Deo placa, na mestu tadašnje Rumunske 15, Savčić je poklonio kćerki Jelici, koja je sa mužem, poznatim građevinski inženjerom, vlasnikom rudnika i preduzeća "Labor" Aleksandrom Acovićem, tu podigla vilu 1933-1934.
- Posle rata prvi stanar bio je general Peko Dapčević - objašnjava Cvijović. - Lično mi je, kao anegdotu, ispričao kako je Titu, koji je tražio kuću u kojoj će stanovati, predložio Užičku 15, jer mu je bila velika. Rekao mu je: "Šta ću tu sam?", na šta mu je Tito odgovorio: "Oženićeš se i ti jednog dana". Tako se Peko preselio u jednu manju kuću, doslovno preko puta.
Prema jednom drugom svedočenju, Titovog sinovca Branka Broza, vrhovni komandant uselio se 23. oktobra 1944. i odatle komandovao završnim operacijama za Beograd. Operativni deo Štaba Prve armijske grupe bio je u zgradama 13-15, a u broju 11 bili su Rusi. Aleksandru Acoviću imovina je konfiskovana 1946, a u januaru 1948. godine država je ponudila Milošu i Radosavu simboličnu naknadu za njihovu polovinu placa. Tako se Užička 15 spaja sa placevima 11 i 13 u ogroman kompleks, i vremenom postaje Titova rezidencija. Srušeni su kula, pomoćni objekti i bunker koji je zidao Ler, i izgrađen je tunel koji je povezivao 11-15, kino-sala, podzemna kuhinja. Izgrađeni su i bilijarnica, cvećara, lovačka kuća, mnogi objekti bili su pod zemljom (ukupne površine oko 300 kvadrata), kao vila "Mir".
Posle Titove smrti, Jovanka je iz nekadašnje zajedničke kuće iseljena na silu, preko noći, u julu 1980. Dve godine potom osnovan je Memorijalni centar "Josip Broz Tito", koji je obuhvatao sve što se tu nalazilo, a kada je on ukinut 1996. godine, Vlada SR Jugoslavije je preuzela dve trećine kompleksa.
ĆOSIĆEVA EKSPERTSKA KOMISIJA
KADA je predsednik SRJ bio Dobrica Ćosić, na njegov predlog je Savezna vlada formirala ekspertsku grupu 1993, čiji zadatak je bio da fromulišu osnovne principe po kojima bi bio regulisan status Memorijalnog centra "Josip Broz Tito" i dvorova na Dedinju. U njoj su bili izuzetni stručnjaci, među kojima i Dragoslav Srejović, Voja Đurić, Aleksandr Despić, Branko Petranović, Miodrag Protić, Irina Subotić, priča Cvijović:
- Njihov je predlog bio da dvorovi budu pretvoreni u muzejski kompleks prve Jugoslavije, a da Memorijalni centar postane muzejski kompleks druge Jugoslavije. Umesto toga, prvi korak je bio ukidanje Memorijalnog centra, 1996. godine.
- Iz Memorijalnog centra, koji je bio muzej, za potrebe reprezentacije i državnih službi, sa svim sadržajima izuzete su rezidencija u Užičkoj 15, lovačka kuća, bilijarnica, okrugla zgrada, koja je postala poznata kao vila "Mir", a od jedne trećine gde se nalazi Kuća cveća, Stari muzej, uz Muzej "25. maj", napravljen je Muzej istorije Jugoslavije - seća se Cvijović. - Za muzej su ostavili grobnicu i depo napravljen da bi se tu odlagali predmeti koje je Tito dobijao na putovanjima. Nama je bio veliki problem i to što je u Zakonu o osnivanju Muzeja istorije Jugoslavije, u jednoj tački rečeno da muzej nasleđuje umetničke predmete iz prethodne ustanove, a veliki deo toga je ostao u rezidencijama. Tako da je to sve bilo vrlo komplikovano.
Zbog takvog položaja, kustosi i zaposleni u MIJ su se bunili, organizovali razne tribine, sa učešćem naših najuglednijih muzejskih stručnjaka i intelektualaca, a sagovornik se, sa tih skupova, prisetio i reči Jovana Ćirilova: "Dok u svetu dvorove pretvaraju u muzeje, mi muzeje pretvaramo u dvorove".
Na adresi Užička 15, više nema ni muzeja, ni dvora.
RESTITUCIJA
DA je podnet zahtev za povraćaj oduzetog placa u Užičkoj 15, za "Novosti" je potvrđeno u Agenciji za restituciju. Kako nam je rečeno, zahtev je podnet za imovinu koja je podržavljena. Reč je o idealnoj polovini kuće i zemljišta, oduzetoj 1946. od Aleksandra Acovića, budući da su njegovi sinovi svoju polovinu 1948. otuđili. Ovaj postupak je u toku i tek će se utvrditi koliki deo je konfiskovan, kao i da li postoje uslovi za njegovo vraćanje ili obeštećenje. Restituciju su tražili Acovićevi potomci, odnosno jedan sin, koji je u međuvremenu preminuo, i unuci.