VOLONTERI HRANE DUŠU U CRVENOJ ZONI: Humani studenti dobrovoljci na zadatku u bolnici

Njih tridesetak niti traže niti očekuju materijalnu satisfakciju, jer kažu da, pomažući drugima - hrane dušu.

Na čelu čete volontera je mladi ekonomista Dimitrije Stojanović (23), koji je iskustva u volontiranju sticao na Dečjoj klinici i kao trijažer u niškoj Hitnoj pomoći. On se prijavio još 16. marta prošle godine. U početku je obilazio nepokretne pacijente, a ubrzo nakon toga angažovan je u zgradi Fizikalne terapije gde je privremeno bilo infektivno odeljenje. Iako ima stalan posao, svaki slobodan trenutak koristi da volontira.

- Mi ne lečimo, ali pomažemo onima koji leče. Zahvalnost u očima pacijenata ali i umornih lekara i osoblja najveća su nam nagrada. Najteže je bilo prvi put obući skafander i ući u "crvenu zonu". Danas nam je to uobičajena stvar. Imam i odgovornost za volontere jer ja sam taj koji ih je okupio i kome veruju - kaže Dimitrijević.

Njegova desna ruka od početka je Uroš Ristić (24), student šeste godine medicine.

- I pre nego što sam upisao medicinu hteo sam da budem anesteziolog, a sada sam siguran u to - kaže Uroš koji smatra da nikoga ne treba da čudi zašto su upravo studenti medicine najbrojniji kao volonteri u jednoj ovakvoj situaciji.

- A ko će drugi da da primer? Od nas se to i očekuje zbog solidarnosti i lekarske etike. Da se razumemo, ovo volontiranje nam se nigde ne računa u nekom materijalnom smislu, ali ćemo posle ovog biti bogati za jedno ljudsko i profesionalno iskustvo.

Emilija Miljković iz Niša i Jelena Matejić iz Bora, takođe na završnoj godini, u "crvenoj zoni" angažovane su tek mesec dana.

- U proseku svaki četvri dan smo u "crvenoj zoni" od šest do osam sati. U ostalim danima smo takođe u kovid-bolnici ali pomažemo oko papirologije - kažu ove vredne studentkinje.