ZAKLELI SE JEDNO DRUGOM I SRBIJI: Teodora i Nikola iz Niša, rame uz rame, služe svom narodu i otadžbini
DA je ljubav iz kadetskih dana na Vojnoj akademiji posebna, baš poput onih iz popularne TV serije, tvrde mladi poručnici Teodora i Nikola Đokić, bračni par iz Niša koji zajedno, rame uz rame, služe Srbiji i svom narodu.
Foto J. Ćosin
Da će upisati Akademiju, i pred zastavom položiti zakletvu i stati u stroj branilaca otadžbine odlučili su 2010. godine - Nikola posle završene Vojne gimnazije, a Teodora po završetku Prve ekonomske škole u Beogradu.
- Bili smo u istom vodu i u istom odeljenju. Iste godine upisali i, posle školovanja, u istoj godini zajedno završili Vojnu akademiju - priča nam Nikola. - Rodom sam iz Niša i još kao srednjoškolac došao sam u Beograd. Teodorina podrška mi je mnogo značila. Bili smo dobri drugari, a ljubav se iz toga rodila nešto kasnije, na trećoj godini Akademije.
Godinu kasnije, malo pred diplomiranje rešili smo da se venčamo baš u toku studiranja na Vojnoj akademiji. Od tada koračamo zajedno i u dobru i u zlu. Foto Privatna arhiva
Otkriva nam i da se za vojni poziv odlučio još u osnovnoj školi, jer je tim putem krenuo i njegov rođeni brat Miloš. Kaže i da je to što su svi zajedno u vojsci samo prednost za dalji život posle Akademije.
- Lako razumemo jedni druge - nastavlja Nikola. - A, važno je to i za užu porodicu, kada na primer, supruzi javim da moram da ostanem duže na poslu, ona razume da je zaista tako. Ili, dok nismo imali dete, ona kaže: "Idem na teren mesec dana", pa koji bi suprug ženu pustio tek tako? Mi se razumemo, isti posao radimo. Foto Privatna arhiva
Naš sagovornik danas radi u najvećoj jedinici Vojske Srbije u Bujanovcu, koja je nosilac obezbeđenja administrativne linije prema Kosovu i Metohiji. Lično je stalno angažovan na zadacima obezbeđenja, kao i u bazama u Kopnenoj zoni, a unazad nekoliko godina bio je angažovan i na raznim međunarodnim vežbama i drugim terenskim zadacima.
ANGAŽOVANA U MIGRANTSKOJ KRIZI
BILA sam angažovana na zadacima obezbeđenja državne granice za vreme migrantske krize 2016. Nije bilo lako, ali je bilo interesantno, veliko profesionalno iskustvo. Osim za vojsku, bila sam odgovorna i za pripadnike Žandarmerije i granične policije. Bilo je veliki izazov uklopiti sve te različite strukture vojske i MUP, koordinisati da sve funkcioniše kako treba. A, bila sam jedina žena na tom graničnom prelazu. Mogu samo da kažem da sam imala izuzetnu saradnju sa svima i punu podršku svih kolega - ponosna je Teodora.
Teodora kaže da joj je prvi strah po završetku Akademije bio u kom gradu će ona i suprug dobiti mesto službe. VENČANjE Pred matičara stali malo pred završetak školovanja, Foto Privatna arhiva
- Imali smo sreću da dobijemo isto mesto službovanja - priča nam Tamara. - Bilo je to u 4. brigadi Kopnene vojske, meni u 42. pešadijskom bataljonu u Vranju, a Nikoli u 41. pešadijskom bataljonu u bazi "Jug" kod Bujanovca. Do prošle godine živeli smo u Vranju, a onda sam premeštena u Mešovitu artiljerijsku brigadu u Niš, a Nikola je ostao u Bujanovcu, tako da sada putuje na posao. Malo je to naporno, ali uklapamo se.
Iako mlade starešine, pred Teodorom i Nikolom je još mnogo izazova u karijerama - dalje školovanje, prekomande... Ali, oni gotovo uglas kažu da su spremni na sve.
- To je naš poziv, to smo birali i upravljamo se u skladu sa obavezema - odlučna je Teodora.
Ona i njen suprug saglasni su da u vojsci nema podela na muško-ženske poslove. Na terenu su, kažu, svi isti i isti kriterijumi važe za vojnika, podoficira i oficira. Za bilo koji posao.