LJUBAV ČUVAJU STRPLJENJEM I PODRŠKOM: Radmila i Milorad Jovanović iz Niša proslavili 59 leta bračnog života
SAMO jedan pogled bio je dovoljan da srce zaigra, a samo jedan osmeh da je zaprosi. Danas nakon 59 godina zajedničkog života osmesi koje Milorad Jovanović (89) iz Niša upućuje svojoj Radmili (81) rešavaju sve nedaće u životu.
Foto Privatna arhiva
Bračnom stazom dugom više od pola veka koračaju hrabro i ponosno, ruku pod ruku, kao i prvog dana kad su se sreli.
U zajedničkim godinama koje su za njima bilo je izazova, kako kažu, nekada i manjih nesporazuma, uspona i padova, ali bezuslovna ljubav, poštovanje, uvek prisutno strpljenje i međusobna podrška krunisali su njihov brak. Danas ponosno sede ispred svog životnog uspeha, svoje dece, mnogobrojne unučadi, obeležavajući još jedan jubilej i prisećajući se godina provedenih zajedno.
- Posle završenih studija ekonomije u Prištini počeo sam da radim u Komercijalnoj banci, i po službenoj dužnosti često dolazio u tadašnji SDK u kojem je Radmila radila - priseća se Milorad. - Odmah sam je primetio, bila je lepa, anđeoski lepa a igrom slučaja sretali smo se i na čuvenom prištinskom Korzou maršala Tita, gde nisam mogao da odolim njenom osmehu.
OD PRIŠTINE DO NIŠA
NAKON ženidbe Milorad postaje direktor "Bankosa" u Prištini, a od tadašnjeg rukovodstva često je dobijao ponude da sa porodicom pređe da živi i radi u Beograd. Ponude su bile i za Nemačku i ostale inostrane zemlje, međutim Radmila nije želela da napusti rodni grad, što je Milorad poštovao. Foto Privatna arhiva
Bezbrižne penzionerske dane koje su provodili u Prištini, prekinulo je bombardovanje 1999. godine, posle čega su se preselili u Niš, gde su uspeli da sviju novo porodično gnezdo.
Zajedno se prisećaju da su nakon samo nekoliko meseci zabavljanja, posle svečane prosidbe, odlučili da stanu na ludi kamen. Za najrodosniji dan u životu izabrali su 1. januar, a zimski mraz, sneg i temperatura ispod nule nisu uspeli da pokvare svadbeno veselje, koje je trajalo dva dana. Zbog ovog datuma dočeku Nove godine se uvek raduju, jer sa prvim otkucajem sata iznova slave i svoju ljubav.
Danas uživaju u svojoj starosti i onome što im je Bog podario. Osim dve ćerke, ponose se i sa svojih četvoro unučadi i jednom praunukom. Svoje dnevne rituale i razgovore ne bi menjali ni za šta na svetu. Svakog jutra njihovom kućom širi se miris domaće kafe, uz koji prave dnevne planove i postižu dogovore, držeći se čvrsto za ruke i oslanjajući se jedno na drugo. Kažu, valjda je brak upravo institucija tome namenjena. I svoju decu savetovali su isto - da čuvaju svoje partnere, jer im samo oni mogu biti najiskreniji prijatelji.