FOTELJU NE NAPUŠTAJU NI U OSMOJ DECENIJI: Veliki broj direktora, i po ispunjenju uslova za penziju ostaje na rukovodećim pozicijama

Na čelu mnogih državnih preduzeća su ljudi odavno zreli za penziju, ne samo po godinama, već i zbog toga, kako bi naš narod rekao, što ih je vreme odavno pregazilo.

Ne postoje, međutim, precizni podaci koliko je penzionera na direktorskim pozicijama u Srbiji, jer takvu statistiku niko ne vodi. Dugogodišnje iskustvo u rukovođenju, veliki broj poznanstava, širom otvorena vrata ka mnogim važnim državnim, ali i međunarodnim institucijama na njihovoj su strani, što ih dovodi u poziciju da su neki od njih čak mnogo uspešniji od svojih duplo mlađih kolega.

Kako naglašavaju u PIO fondu, Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju ne pravi razliku u uslovima za ostvarivanje prava na penziju između osiguranika koji su na rukovodećim mestima i onima koji nisu, kao što ne reguliše posebno ni status korisnika penzija koji su angažovani u nadzornim odborima.

- Na sve njih se primenjuje odredba člana 121, po kojoj korisnik starosne ili prevremene starosne penzije koji se zaposli na teritoriji Republike, odnosno obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran, ima pravo na ponovno određivanje penzije ako je bio u osiguranju najmanje godinu dana, po prestanku tog zaposlenja - objašnjavaju u PIO.

Prema mišljenju Ranke Savić, predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, direktori često i u državnim preduzećima ostaju posle 65. na funkciji, a mandat im se najčešće produžava još dve godine. Međutim, u praksi je, tvrdi ona, mnogo drugačije.

- Dešava se da ostaju u fotelji i posle sedamdesete - kaže naša sagovornica. - Primera radi, direktora fabrike "Milan Blagojević - Namenska" u Lučanima, Radoša Milovanovića, Nadzorni odbor je u julu imenovao ponovo na to mesto bez obzira na njegove godine. Nadzorni odbori su upravo tela koja odlučuju o tome da li je određeni direktor neophodan da vodi firmu i po ispunjenju uslova za penziju.

Slično je, kaže ona, i sa profesorima fakulteta i naučnim radnicima, samo što se u njihovom slučaju glasa za ostanak na poslu zbog stručnosti i znanja, a ne iz nekih drugih, često političkih razloga. S druge strane, običnim radnicima se retko kad izlazi u susret.

- Nedavno smo uputili zahtev NO "Autotransporta Kostolac" da se predsedniku našeg sindikata, inače ekonomisti, da mogućnost da nastavi da radi. Nije mu dozvoljeno i on je pošto je napunio 65 godina otišao u penziju - kaže Savićeva.

U privatnom i nevladinom sektoru ne postoje nikakva ograničenja po ovom pitanju i sve dok onaj ko ga bira daje saglasnost za produženje, nema nikakvih problema.

- Postoji i obrnuta situacija, kada su direktora starog kova, poput, recimo, Dragana Tomića iz vranjskog "Simpa", radnici ostavljali na funkciji iako mu je davno bilo vreme za penzionisanje - objašnjava naša sagovornica. - Rukovodioci iz ranijeg perioda su emotivniji i saosećajniji prema zaposlenima, od ovih novih menadžera koji rade samo za profit. Zato su stari imali veliku podršku radnika.

Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata, objašnjava da zakon važi za sve zaposlene i da radni vek treba okončati sa 65 godina. Međutim, vlasnici firmi mogu, ukoliko smatraju da je direkotor neophodan, da ga i posle toga ostave da rukovodi.

- Iskustvo je svakako na strani takvih rukovodilaca, ali ne i energija i kreativnost - smatra naš sagovornik. - Uglavnom se ovakva situacija dešava u privatnim firmama i to je pravo vlasnika i mi kao sindikat ne možemo da utičemo na takve izbore. Pošto su ih godine pregazile, ubeđen sam da bi oni ipak trebalo da se bave nečim drugim.

Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije, smatra da su nepoverenje prema mladima i navika ključni u tome što većina direktora privatnih preduzeća ostaje na njihovom čelu i kada steknu uslove za penziju. Mnogi od njih se zadrže i kada zađu u vrlo ozbiljne godine. Biznis se retko prepušta nekome drugome, a kada mora onda je to neko iz porodice, pa se na taj način brine i o zajedničkoj imovini.

- Možda problem leži u činjenici da nemamo dovoljno poverenja u nove mlade ljude, iako bi trebalo da oni budu mnogo efikasniji od nas starijih - kaže naš sagovornik. - Međutim, način njihove pripreme kroz studije nije dovoljan za takve pozicije i kada počnu da rade moramo dodatno da ih edukujemo. Tek kroz praksu oni stiču veštine neophodne za upravljanje.

Atanacković otkriva da je privatnicima teško da ostave svoja preduzeća, a to bi trebalo da urade mnogo pre penzije. Tako bi na vreme obezbedili i sebe i posao. On je, kaže, išao tim putem i nije se pokajao.

- Krenuo sam od zanatskih radnji, a onda sam devedesetih osnovao preduzeće i tada sam već počeo da zapošljavam direktore i polako se povlačim. Nisam želeo da rizikujem. Neki od njih su kod mene dočekali penziju, dok su drugi po penzionisanju ostali da rade kao savetnici - otkriva počasni predsednik Unije.