ŠKOLU VOLIM, AL' JEDVA ČEKAM DA SEDNEM NA TRAKTOR: Aleksandar Savić, profesor geografije, obrađuje čak 85 hektara, ali planira magičnih sto

I ne samo to. Oženio se Marijom, takođe profesorkom, iz grada je doveo u selo, pa uz sve svoje obaveze prema đacima - uz podršku oca Ljubivoja, obrađuje 85 hektara zemlje!

Deceniju mlađa Marija takođe bi rado pomogla, ali trogodišnja Lena i Pavle (2), zasad, okupiraju svu njenu pažnju.

- Imamo registrovana gazdinstva i moj otac i ja. To što volim poljoprivredu nije slučajno, rekao bih da mi je u genima. Još je moj deda Svetislav osamdesetih godina prošlog veka bio rekorder u proizvodnji šećerne repe po prinosima, a otac je nastavio da razvija poljoprivredu. Dok sam studirao, nisam mogao toliko da se time bavim, ali kad sam završio fakultet i zaposlio se, rešio sam da povećam površine koje obrađujemo - priča, za "Novosti", Aleksandar.

Striža je kraj poznat po paprici i šargarepi, ali je on odlučio da se bavi ratarstvom. Uz deset hektara sopstvene zemlje, pre sedam godina je prvi put zakupio 20 hektara državne na Karađorđevom brdu. Ambicije su mu svake godine rasle, pa danas na istom brdu obrađuje 60 hektara državnog zemljišta i još petnaestak u okolini Striže koje je iznajmio od meštana.

Ukupno 85 hektara, zakupljenih i sopstvenih. Jesenas zasejana pšenica na četrdeset hektara je već nikla, a ostatak će se na proleće naći pod sojom i nešto malo pod kukuruzom. Aleksandar na njivama smenjuje pšenicu i soju. Kukuruz gaji malo, tamo gde ne mogu da priđu velike mašine.

Naš sagovornik objašnjava da nikad nije ni pomislio da se posle fakulteta ne vrati u Strižu. Da ostavi napredno imanje koje su stvorili njegov deda i otac.

- Preko noći nema uspeha u poljoprivredi, pa sve što već imamo, unapređujem dalje. To me prosto vuče. Ako ste kupili veliki traktor, treba vam veća njiva da se traktor uposli. Imamo i kombajn, a ove godine kupili smo treću prikolicu uz pomoć državne subvencije. Na proleće planiramo veću sejalicu, pa onda možda i da povećamo površine pod kukuruzom.

Imam kompletnu mehanizaciju, pa njive obradim uglavnom sam. Tata i rodbina priskoče u pomoć kad je posao najveći, u setvi i žetvi. U dve škole u kojima radim fond časova mi je 60 odsto, pa sve postignem. Trenutno imam još više vremena, jer su časovi onlajn - priča nam Aleksandar.

Pun pogodak je ove sezone imao sa sojom jer je cena od 40 dinara skočila na više od 50. Rod sa 35 hektara bio je 75 tona, što je solidno u poređenju sa prošlom godinom, kad su jedva troškove pokrili. Soju otkupljuju različiti prerađivači, pa ko ponudi više - njegova je. A kada je reč o pšenici, Savići pola roda obično predaju još u vrši. Ostatak čuvaju za proleće naredne godine, kada je cena viša. Imaju ogroman skladišni prostor za oko 200 tona roda.

- Da se ratarstvo ne isplati, sigurno ne bih radio, ali su troškovi sve veći, posebno kod zaštite. Ranije nismo pšenicu prskali kao sada, po dva i tri puta godišnje protiv raznih bolesti. Ne valja ni što nemamo sigurnu cenu i plasman, što su cene goriva izuzetno visoke u Srbiji. U inostranstvu poljoprivrednici imaju "zeleni" dizel sa minimalnim akcizama ili bez njih, dok kod nas, bilo ko da kupi dizel, košta isto.

Bez obzira na to, profesor Savić ne pomišlja da odustane od poljoprivrede. Naprotiv, namera mu je da njive i dalje zakupljuje dok ne stigne do magičnih sto hektara. Procenio je da toliko može bez veće muke da obradi. A što se ostanka u Striži tiče, ni on, ni supruga, tvrdi, ne primećuju da žive u selu. Uz dobar auto, sve je blizu.