NE MOGU DA ZABORAVIM PATNJU SRPSKE DECE: Ispovest italijanskog zastavnika Roberta Mirabele (58), koji je na Kosovu 1999. oboleo od raka

Uzimali su, na primer, kutiju keksa koju smo im davali i otrčali bi dalje, valjda da odnesu roditeljima, bratu, sestri... da podele sa nekim. Gledao sam ih izgladnele, tužne, neodevene usred zime. Video sam realnost, video sam gde je i kako živeo srpski narod, jer smo mi bili u toj zoni, video sam nesreću tog naroda i siromaštvo.

Ovako, za "Novosti", govori Roberto Mirabela (58), zastavnik italijanskog Vojnog vazduhoplovstva u misiji na Kosovu i Metohiji, sa sedištem na aerodromu u Đakovici. Boravio je na Kosovu samo dva meseca, od 5. novembra 1999. do 5. januara 2000. godine, ali ono što je tamo video ne može da izbriše iz duše - pre svega sirotinju i patnju srpske dece. Vrativši se u Italiju saznao je da je oboleo od tumora na plućima. Uzročnik - osiromašeni uranijum.

Bio je angažovan u sekciji za snabdevanje životnim namirnicama za italijanski kontingent u misiji na Kosovu i Metohiji, čija je baza bila smeštena u Peći, kao i na drugim neophodnim poslovima na aerodromu.

Kada počne da priča o tamošnjim danima, ne uspeva do dovrši rečenice. Doslovno se zaplače zbog neverovatno živog sećanja na ono što je tamo gledao, dodirnuo i doživeo. Zagrcne se kada priča o susretima sa srpskom decom, svakodnevno prelazeći teren. Priča o putevima koji nisu ličili na puteve, jer su bili potpuno razrovani. Priča o kućama koje su bile srušene ili nisu više bile za upotrebu i ljude koji su još živeli u njima, decu koja su izlazila pred njihova vozila i tražila pomoć, u kratkim pantalonicama, pocepanim, usred snega...

Govori nam o periodu kada još nije bilo ništa uređeno na tom terenu, kada nije bilo ni za koga sigurno, kada je vidljivo bilo samo siromaštvo. Zastavnik sa knedlom u grlu priča šta je tamo naučio:

- Shvatio sam koliki je ponos srpskog naroda. Retko nam se obratio neko stariji, roditelji ili žene, nisu hteli da pokažu koliko nemaju. Imali smo, kao prevodioce, angažovane devojke i mladiće, gotovo su još bili deca. Radili su sa nama i po 15 sati, a kada ih pitamo da li im je nešto potrebno odgovarali su sa "ne, hvala". Ali kada izađeš na teren, cepalo ti se srce od toga što vidiš. Ko nije bio tamo, ne može da shvati dokle doseže linija siromaštva. Počeli smo preko jedne katoličke crkve da sakupljamo ponešto i preko tamošnjeg paroha davali ono što smo sakupili, koliko smo mogli i to je dostavljano okolnom stanovništvu.

Vratio se zastavnik iz misije, radio svoj posao, izgledalo je sve normalno. Januara 2001. godine, godinu dana kasnije, Komanda Vojnog vazduhoplovstva odlučuje da izvrši medicinsku kontrolu vojnika koji su se vratili iz misija ili odlaze u misiju u inostranstvo.

- Imao sam tada 39 godina, pozvana smo nas četvorica na pregled u istom danu, u vojnu bolnicu "Čelio" u Rimu. Urađena nam je radiografija pluća, sutradan je trebalo da mi urade laboratorijske analize. Kada sam stigao u laboratoriju, rečeno mi je da treba da ponovim radiografiju, jer se na pregledu aparat blokirao. Bilo mi je čudno da se aparat pokvario kada je samo meni rađena radiografija, a ne ostaloj trojici. Ponovljena je i konstatovana jedna tumoralna masa prečnika 10 centimetara na levom plućnom krilu.

Mirabela je smešten odmah u vojnu bolnicu. Bilo je potrebno 15 dana da bi se shvatila priroda tumora, jer je i za lekare to bio novi nepoznati tip tumora: solitarni fibrozni tumor na plućnoj maramici. Kako je evidentno rastao, morala je odmah da bude urađena intervencija. U protivnom, pretila je opasnost ugrožavanja čitavog plućnog krila. Operisan je 24. januara 2001. godine, ima kontrole kako je propisano i imao je sreće da se tumor nije razvijao dalje, ali mnoge njegove kolege nisu. Danas je broj obolelih italijanskih vojnika iz raznih misija stigao do 7.800, a broj preminulih do 384.

Roberto ima 58 godina, ima troje odrasle dece i pet unučića. Kaže da se gledajući svoje unuke uvek seti srpske dece sa Kosova i bede i ponosa kojeg je tamo spoznao.

Preko italijanske Vojne opservatorije 2003. godine se obratio advokatu Anđelu Fjore Tartalji, angažovanom na brojnim slučajevima vojnika obolelih od tumora uzrokovanog osiromašenim uranijumom u misijama na bombardovanim terenima. Posle dokaza da je na tumoralnoj masi nađeno prisustvo raznih teških metala i posle 16 godina, 2019. stigla je konačna presuda da je uzročnik njegovog oboljenja prisustvo osiromašenog uranijuma na Kosovu. Dobio je odštetu za oboljenje u misiji.

Advokat Tartalja, koji je poznat i našoj javnosti i koji je u 20 godina dobio preko 130 presuda u korist vojnika obolelih u misijama, a koje Ministarstvo odbrane Italije nije zaštitilo, niti su upozoreni na rizik u koji odlaze, dobio je presudu i za zastavnika.

ISTORIJSKA PRESUDA

ADVOKATI Tartalja i Srđan Aleksić iz Niša započeli su proceduru pravne zaštite i naših građana obolelih od osiromašenog uranijuma. I da iznenađenje bude veće, upravo sada kada oni zastupaju prvih pet tužbi u pet sudova u Srbiji, za prve slučajeve obolelih lica od posledica osiromašenog uranijuma, 2. decembra italijanski advokat dobija revolucionarnu, istorijsku, presudu u Italiji. Jer, do sada Ministarstvo odbrane nikada nije priznalo šta je uzročnik oboljenja italijanskih vojnika, ali je plaćalo odštetu po dobijenim presudama.

Naime, sada su prvi put, po presudi Teritorijalnog administrativnog suda (TAR) u Toskani, sudije Državnog saveta, koji ima najveće pravosudne ingerencije u zaštiti vojnih lica, oborile žalbu Ministarstva odbrane u korist presude TAR-a, jer su proučivši sve elemente prethodne presude presudili u korist oštećenog starijeg vodnika koji je bio u misiji "Atea" u Bosni i Hercegovini 2007. godine i oboleo od testikularnog raka.

- Ova presuda Državnog saveta imaće veoma značajnu ulogu u pravosudnoj proceduri u Srbiji, jer jasno govori o onome šta je bombardovanje ostavilo, o hemijskom i radioaktivnom dejstvu i odnosi se isto na vojnike i na građane. Kako branim italijanske vojnike, tako ću isto braniti sa svojim kolegom građane Srbije - poručuje advokat Tartalja.