ISPOVESTI IZ SVETE KUĆE HILANDARA: Sećanja znamenitih Srba našeg doba na prvi susret sa Atosom i sa duhovnom visinom Carske lavre

Hrišćanske askete su Atos odabrale da na njemu duhom nadrastu materijalni svet. Proslavili su ga kao mesto čuda i došli su romejski carevi i podigli prve manastire. Carska privilegija gradnje zadužbina u Bogorodičinom vrtu bila je nedostižna za Slovene, do Nemanje i Save.

Oni su na Svetoj Gori podigli prvi nezavisni nacionalni slovenski manastir, Svetu Srpsku carsku lavru Hilandar. Od tada je prošlo više od 800 godina, a Hilandar i dalje peva na srpskom. Ne postoji čovek koji je u njemu bio, a da se vratio isti. Niti ima čoveka koji ga je posetio, a da nije poželeo da mu se vrati.

U tekstovima koji slede, neki od znamenitih Srba iznose svoja sećanja na prvi susret sa Atosom.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Matija Bećković, književnik

SPUŠTAO SAM SE NA DNO SEBE

NA Svetu Goru sam prvi put krenuo 1976. u najboljem mogućem društvu, sa Stevanom Raičkovićem i Dušanom Radovićem, a tamo su nas čekali Dejan Medaković i Dimitrije Bogdanović. Odlazak u Hilandar je tada bila polulegalna avantura. Sve vreme sam imao osećaj da se spuštam na dno sebe. Kada smo stigli u Hilandar, tu smo našli žive i zdrave sve koji su ikada postojali. Sve je bilo za mene novo i nikada više nisam, ni pre ni kasnije, doživeo takvo uzbuđenje. Kao da sam našao sebe i svoj um.

Hilandarska večera je bila prava gozba: riba, vino i neke salate od svetogorskih trava. Pomislio sam da bi čovek mogao, ako uzme malo soli i ulja, da pase travu na Svetoj gori. Tamo je sve čisto i sveto. Nije tada bilo ni struje, a kamoli telefona. Tek kada padne noć, postajalo je jasno gde smo se našli.

Idući u Kareju sretali smo svetogorske starce koji su išli sa svojim mladim učenicima. Koji god da nas je upitao u koji smo manastir došli, kada bi mu odgovorili: "U Hilandar", on bi uzviknuo: "Oooo, Hilandariu!" Nigde položaj našega naroda, naše vere i naše crkve nije kao na Svetoj Gori. Za mene je bilo veliko čudo ko su bili ti Srbi koji su znali sve vreme za tu svetinju. Koji su u nju slali svoju decu da ne dozvole da se ta sveća pretuli, nekim tajnim putevima, krijući od države i režima. I ko god je nešto imao, a negde je to hteo da ostavi, a nije znao gde bi to i kome mogao da poveri, slao je u Hilandar. Ličilo mi je da se može preporoditi narod koji ima takvu semenku koju su pre osam vekova posadili Sveti Simeon i Sveti Sava. Hilandar je najdonji kamen srpskog duhovnog postojanja.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Svetislav Božić, kompozitor

TIŠINA KOJA SVE DARUJE

Bio sam nešto više od 20 puta na Hilandaru, a prvi odlazak bio je 2009. Taj susret nije ničemu sličan što sam do tada video, osim Studenice. Ali ona je kod nas u zagrljaju, mnogo bliža fizički. Susret s Hilandarom je odlazak, hodočašće, koje me vraća na rečenicu Crnjanskog da su oni, Hilandarci, "otišli u tišinu i u tuđinu".

A tišina je ono divno stanje koje Hilandar toliko vekova štiti u nama i štiti njega samog i od nas i od raznih posetilaca, ali im daruje sve. Najpotresnije i najdublje što sam u životu video je u stvari Hilandar i Sveta Gora. Najlepše more koje zapljuskuje ljudske živote, ljudske misli i poj ljudskog života, dolazi sa tog parčeta mora koje dodiruje obale Hilandara kod Hrusije. Svakoga dana moje se misli sve više okreću ka toj tački. Stazom koja vodi od manastira do mora meri se život jednog čoveka, jednog naroda, rekao bih čak mikrovaseljenske civilizacije. Tamo ne čujem muziku koja hrani i poji zemaljske uši, već onu drugu muzika koja leči od smrti, od prolaznosti, od bola. Hilandar je ta divna mera kojom čovek shvata da nije prolazan.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dušan Milovanović, istoričar umetnosti

SUZE MUTILE VANVREMENSKU SLIKU, RIDAO SAM NA VRATIMA HRAMA

KADA saberem sve posete Svetoj Gori, zbir je više od dve i po godine života na Atosu. Imao sam 30 godina 1977. i tek sam pola godine bio zaposlen u Muzeju primenjene umetnosti kada je direktor doneo dokument da sam od SANU angažovan da oformim ekipu koja će u manastiru Hilandaru i na Svetoj Gori da proučava riznice. Jedva sam se pribrao od šoka. U mojoj ekipi su bili kolega Dragan Bulatović i Ivan Lazić, čuveni konzervator i restaurator. Putovalo se vozom, na stanicu su došle supruge i moj sin Uroš da nas isprate, a onda u novi i potpuno neočekivani svet. U Solun smo stigli ujutru i prvo potražili našu ambasadu da dobijemo instrukcije. Sa tim papirima odlazimo u policiju za prvu dozvolu, koju će nam uručiti tek sutradan. S njom u Ministarstvo Severne Grčke, gde posle nekoliko sati svako dobija po zatvoreni koverat s papirima. Hitamo na autobusku stanicu za Halkidik. Putujemo duže od četiri sata džombastim putem i u suton stižemo u Uranopolis. Ujutro, drvenom trabakulom ka najvećoj svetogorskoj luci Dafni.

U to vreme na Svetu Goru je dnevno moglo da uđe tek 10 putnika stranaca i nešto više Grka. Brod do krajnjeg odredišta plovi gotovo četiri sata. U luci koja podseća na ambijente romana iz prethodnih vekova - opet kontrola pasoša i prtljaga, pa ulazimo u autobus koji liči na onaj Braće Krstić iz filma "Ko to tamo peva". Svi se krste na polasku i pored kakvog znamenitog mesta, a osobito kad na usponima kada autobus počne da stenje i lagano klizne unazad, ka provaliji. Oko dva i po sata trebalo je da se stigne do administrativnog centra Svete Gore, gradića Kareje. Izlazimo sasvim prašnjavi, jer put je uglavnom bio makadamski, a vrućina nesnosna. Sa stanice idemo u Epistasiju, Crkvenu opštinu Svete Gore gde sekretaru predajemo one zapečaćene koverte i posle posluženja: kafa, ratluk, cipuro i čaša ledene vode, za koju saznajemo da je sa izvora našega Svetoga Save, dobijamo vize za boravak.

Autobus za dalje polazi tek za dva sata, pa odlazimo u jedinu tavernu i u, zaista, 17. vek. Gazda gluv kao top, a pomoćnik mu, koji izigrava i kelnera - potpuno nem, pa se nekako sporazumevamo i odlazimo da se sami poslužimo živopisnim jelima. Zaprepastismo se jeftinoćom, u to vreme je Grčka bila sirota "kao sirće". Autobusom silazimo na istočnu obalu starom manastiru Ivironu, gde ćemo konačiti. Ujutro u trpezariji dobijamo šaku maslina umotanih u staru novinu i dva tanka parčeta crnog hleba, pa na brod iz Velike Lavre. Stižemo u arsanu hilandarsku, a iz Jerisosa istovremeno stiže brodić sa grupom Srba.

I najzad - Hilandar, u svoj svojoj lepoti. Pred portom nas dočekuje sredovečni monah, arhimandrit i proiguman hilandarski otac Nikanor, domaćin i glava kuće. Srdačno nas pozdravlja i uvodi nas svečano kroz dugi, osenčeni hilandarski ulaz. Najednom - evo nas pod velikim lukom odakle puca pogled na unutrašnjost, i u dnu velelepnu crkvu. Sve znanje i sećanja, za koje nisam znao ni da su sačuvana, i rodoljubive emocije skupljane dve i po decenije, sve zajedno, sa onim čemu sam se nadao - odjednom bledi i nadvladava ova vanvremena slika preda mnom, i muti se, jer je prelamaju suze. Ridao sam na vratima Hilandara dok su mi se brkale misli o snazi, lepoti, umu i umeću mesta ovog i ukupnog usuda moga naroda, pomilovanog ovakvom silom i lepotom, ali i stradalnog, ko zna čega radi. Od tada sam zarobljenik i zaljubljenik u mesto ovo.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Radisav Šćepanović, profesor

MOLITVE ME OTRGLE OD KORONE

BORAVAK u Hilandaru nije nešto što može da se opiše rečima, to mora da se doživi. Prvi put sam otišao pod čudnim okolnostima, neplanirano, pre više od 20 godina. Kada razmišljam o tome, čini mi se da sam bio nekako privučen kada je bilo vreme da tamo dođem. Od tada odlazim nekoliko puta godišnje u Hilandar. Ali nije važan broj poseta, važno je osetiti hilandarsko vreme koje tamo stoji i osetiti svetost.

Pomoliti se u manastiru svim svetiteljima koji su tamo živeli, hodati stopama Svetog Simeona, Svetog Save, cara Dušana. U Hilandaru istorija nije prošlost, niti je prošlost istorija, ona tamo živi. Hilandar je živa kuća, a ne muzej. On je koren kome se vraćamo kada god je teško. Za nas lekare Hilandar je nešto posebno, nulta tačka srpske medicine. Sveti Sava je u Hilandarskom tipiku, u 14. glavi, odredio posebne kelije za manastirsku bolnicu.

Zato smo osnovali Hilandarsko lekarsko društvo, da srpski lekari odlaze u Svetu Srpsku carsku lavru da služe svom pozivu. Kada sam se zarazio koronom, bolest me je na čudan način povezala s Hilandarom. Spadam u rizične pacijente i uprkos trudu kolega i osoblja, prognoze nisu bile dobre. Kada sam čuo da se hilandarci mole za mene, bio sam siguran da neću umreti. Danas čekam da se granice otvore, da idem u Hilandar. Šta više reći.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dušan Savić, legenda srpskog fudbala

NAŠAO SAM DODATNU SNAGU

U HILANDAR sam doplovio kroz buru, u julu 1993. Krenuo sam na Svetu Goru neočekivano, bez ozbiljne pripreme, za koju sam mislio da je neophodna. Ali mi se čini da Hilandar ne čeka da se čovek pripremi, već ga pozove kada mu je vreme da dođe.

Bio sam sa suprugom Marinom i decom na odmoru na Ksiropotamu i svratili smo kod našeg prijatelja slikara Ljube Popovića koji je tamo živeo. Neočekivano, Ljuba je rekao da se pakujem jer krećem na Atos ujutro. Zbog bure smo plovili naokolo, a kada sam se iskrcao zahvalio sam Bogu što sam živ. Usledilo je još rizičnije putovanje traktorom do manastira po tadašnjim putevima. Kada sam stigao u Hilandar zatekao sam svet potpuno drugačiji od onog u kome sam živeo. Ma kakav drugi svet, bila je to druga planeta! Drugačije je teklo vreme, drugačiji je bio vazduh! Nije bilo struje, samo sveće i petrolejke. Sve je bilo nestvarno, čovek se osećao izopštenim iz svakodnevnog života. Ušli smo u duhovni svet u kome nije nište normalnije nego da se sretneš sa Svetim Savom. Liturgije, službe, bdenja, sve se slilo u jedan trenutak. Ja sam spavalica, a u Hilandaru ne samo što sam ustajao sa lakoćom, već mi se uopšte nije spavalo! Imao sam neodoljivu potrebu da budem budan i upijam sve šta se dešava. Tamo sam otkrio neku vrstu dodatne snage u sebi, za koju ni sam ne znam odakle je poticala.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nemanja Smičiklas, slikar restaurator

VEST SA RADIJA O "VELIKOM" OTKRIĆU

HILANDAR je još bio "srednji vek" kada sam ga 1994. posetio prvi put. Nije bilo struje, ni toliko vozila, ceo krajolik je drugačije izgledao. Dolaskom na Svetu Goru sam prvi put shvatio pejzaže sa fresaka i ikona, jer sam ih video oko sebe. Za mene kao slikara to je bilo veliko otkriće i fascinacija.

Dolazak je zbog sankcija bio veoma komplikovan. Od ministarstava kulture i spoljnih poslova ekipa Zavoda je dobila službene pasoše, da bismo uopšte mogli da dođemo do Grčke. U našem konzulatu u Solunu smo dobili garantno pismo s kojim smo išli u Ministarstvo Severne Makedonije, gde se, posle odmeravanja od glave do pete, dobijalo pismo sa kojim se išlo u policiju Svete Gore. Ona je izdavala svetogorsku vizu, ako je bila saglasna sa pismom iz Ministarstva. Čekali smo je dva dana.

Monaštvo Hilandara je tada drugačije izgledalo. Manastir je bio bez struje, osvetljen svećama i uljanim lampama i delovao je mnogo mističnije. Vladao je potpuni mir i tišina. Hilandar je bio mesto gde je čovek mogao da se posveti svojoj duhovnosti.

Shvatio sam gde se nalazim radeći u Svetom Vasiliju, manastiru iz 14. veka na samoj obali. Ekipa je bila opuštena, kao da radimo na svakodnevnom mestu. Kolega je uključio radio sa koga je Glas Amerike izvestio o "velikom arheološkom otkriću", naseobini Indijanaca s početka 20. veka. Pogledali smo se i nasmejali, shvatili smo gde smo, šta radimo i koliko je to važno. Moj prvi boravak u Hilandaru bio je susret sa nečim što nikada ranije nisam video ni doživeo, iako sam bio po raznim manastirima. U Beograd sam se vratio preporođen.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nikola Kusovac, istoričar umetnosti

NAHRANIO ME JE BIVŠI MILICIONAR

HILANDAR je za mene velika tišina i vedrina, kako sam ga doživeo juna 1973, kada sam mu prvi put pristupio. Nije tada bilo lako ući na Svetu Goru, naročito ako ste dolazili iz Jugoslavije, koja je bila komunistička zemlja. A oni koji bi otišli na Atos po povratku u Jugoslaviju bili su sumnjivi. Kada sam video svoj policijski dosije decenijama posle prve posete Hilandaru, otkrio sam da su me kolege zbog toga prijavljivale.

Tada ste morali da provedete bar nedelju dana u Solunu i da imate mnogo sreće da biste dobili dozvolu da odete na Svetu Goru. Bio sam mlad službenik u Narodnom muzeju, nisam imao dug godišnji odmor, nisam smeo da se odvažim na takav rizik. Sa porodicom sam otišao u ribarsko seoce Uranopolis, odakle su kretale barke za luke svetogorskih manastira. Tu sam upoznao neobičnog i slavnog Srbina iz odbora princa Tomislava za pomoć Hilandaru. Bio je to Đorđe Sebastijanov Roš, učesnik herojske odbrane Beograda 1915. pod majorom Gavrilovićem, koji je zapisao onaj njegov čuveni govor pred bitku. Hilandar je bio u teškim nevoljama jer je bio jako siromašan, a Grci nisu davali iskušenicima s jugoslovenskim pasošima da dođu u manastir. Broj monaha se bližio onom kritičnom, posle koga bi prešao u grčke ruke. Onda se pojavio Roš i pomagao im.

Prokrijumčario me je na Svetu Goru sa inženjerima koje je vodio u Hilandar. Otišli su da rade i ostavili me samog. Vladala je potpuna tišina, divan vedar dan. Crkva i konak zabravljeni, izgledalo je da žive duše nema. Samo su Grci argati donosili drva za trpezariju. Rekoh, mogao bih da ih slažem, da budem od pomoći. Onda se stari kaluđer pojavio na prozoru konaka, pitao je ko sam i šta to radim. Tako sam upoznao oca Arsenija. Pozvao me je na kafu u keliju. Onda me pozvao drugi monah sa pendžera, epitrop Grigorije, pre monašenja milicionar. Kada me je i on ispitao, dao mi je sendvič "da ne radim gladan". Taj dan u Hilandaru, kada sam prvi put popio dobru i hladnu vodu iz bunara Svetog Save, kraj loze Svetog Simeona, neizbrisivo mi je urezan u sećanje. Sledeće godine sam ušao u crkvu i riznicu. Ostao sam bez daha pred kontinuitetom naše duhovnosti koji se mogao videti i dodirnuti, od mozaičke ikonice sa kojom je preminuo Sveti Simeon, do onog što je naslikano koliko juče, iz 19. i 20. veka.