NAJPLEMENITIJI PODVIG - SPASAO JE IZ PAKLA, ALI NE I OD SMRTI: Kako je moler iz Pančeva viteški otrgao Minju Draganić iz stana u plamenu

Ova, najiskrenija ljudska želja Pavlu Gavuri ostala je, nažalost, neuslišena. A sve je ovaj junak iz Pančeva učinio da petnaestogodišnja Minja Draganić preživi. Rizikovao je svoj život, viseći na simsu terase devetog sprata solitera na Dorćolu u Beogradu, da nju izvuče iz stana na desetom koji je gutao plamen.

Na građevini gde je obavljao molerske radove, tog 27. oktobra, čuo je krike i zapomaganje nesrećne devojčice koji su odzvanjali Dorćolom. Čim ju je video u plamenu na terasi 10. sprata, zgrade u Ulici Visokog Stevana, ni trena nije razmišljao. Sa kolegama Lazarom Erešom, Nemanjom Držaićem, Nenadom Jankovićem i Davidom Nikom, odjurio je da joj pomogne. Ne razmišljajući o svom životu, sa drugovima je vezao kanap oko pojasa i Pavle se odvažno popeo na sims, dajući instrukcije Minji koja je gorela. Pričao je da je i pored užasnih bolova koje imala slušala svaku reč. I uspeli su... Minja je bila u njegovom naručju, spustili su je na bezbedno... Slike i snimci ovog spasavanja obišli su Srbiju i region... Javnost mu se divila i svi su bili jednoglasni da hrabrost, humanost i lavlje srce opisuju ovog heroja iz Pančeva.

Iako je sam prvi jasno video koliko teške opekotine Minja ima, iako je zauvek upamtio dim i plamen u njenim ustima, Pavle i njegove kolege verovali su da će devojčica i njena mladost pobediti rane. Da će se oporaviti i nastaviti da živi. Nepun mesec dana kasnije, njena smrt u bolnici tokom lečenja, kako uz uzdah govori, potpuno ga je šokirala i iznenadila.

- Bio sam na poslu kada je ona preminula. Da je više nema, saznao sam na pauzi kada sam pročitao poruku. To je bilo potpuno neočekivano, mi smo bili u kontaktu sa njenom majkom, a ona je sve vreme bila izuzetno optimistična, i ništa nije ukazivalo na to da bi moglo ovako da se završi. Njena majka je bila uverena da će sve biti u redu dok je Minja pod nadzorom lekara - i dalje u neverici govori Pavle.

Na 27. oktobarski dan i sve što se tada desilo Pavla podseća jedna opekotina koja mu je ostala na ruci nakon što mu je devojčica dospela u naručje.

- Gorela je, niko ne može ni da zamisli kako joj je bilo dok je dozivala pomoć. Kada ju je zbrinula ekipa Hitne pomoći, izašao sam i legao na travu jer sam bio vreo samo od nekoliko sekundi koliko sam je držao - priča nam Pavle.

Humanost ovog mladića i njegovih kolega nije se zaustavila tog tragičnog oktobarskog dana. Nekoliko dana kasnije pozvali su ljude da se priključe akcji prikupljanja pomoći za Minju i njenu porodicu, pozivali su na dobrovoljno davanje krvi, nudili svoju kožu za transplantaciju.

- Izabrani su odgovarajući donori, imala je nekoliko transplantacija kože, ali uzalud - u suzama govori Pavle. - Sa Minjinom majkom sve vreme smo bili u kontaktu, sada se ne čujemo toliko često. Videli smo se na sahrani, ali niko od nas tada nije mogao da priča, ako bi nas videla, možda bi joj bilo još teže. Sačekaćemo pogodan trenutak da sednemo i razgovaramo sa njom. Da vidimo kako da se organizujemo, sa našim kolegama koji se bave građevinom i sredimo stan u kome su živeli.

Ispričao nam je hrabri Pančevac i da su njegovi roditelji iz medija saznali da im je sin heroj. Skromno nam je samo rekao da su ponosni na njega. A Srbija i njeni građani više nego dobro znaju da su veliki podvig ovog mladića i njegovih kolega svima vratili nadu da među nama postoje veliki i hrabri. Pavle je uvek o svom podvigu govorio tiho i skromno, tako je bilo i ovog puta. Svojim delom dokazao je da je satkan od hrabrosti, humanosti i da u njemu kuca junačko srce. Može li čovek više?