DOBRICA ĆOSIĆ: Tito je u svom dugom političkom životu izgovorio mnogo protivrečnosti o nacionalnom pitanju, jugoslovenstvu, socijalizmu...

To pitanje smatram fundamentalnim za razumevanje političke istorije i sudbine Jugoslavije stvorene antifašističkim ratom i revolucionarnim prevratom. Branko Petranović je postavio tezu o "Titovoj vertikali" u shvatanju nacionalnog pitanja. Ta "vertikala" je, po mom mišljenju, veoma uslovna, temporalna, jer mora se danas videti da je Tito, u svom dugom političkom životu i burnim istorijskim okolnostima, izgovorio mnogo reči i mnogo protivrečnosti o nacionalnom pitanju, Jugoslaviji, jugoslovenstvu, socijalizmu... Titova ideološka shvatanja su toliko taktički uslovljavana i protivrečna, da je teško utvrditi njihovu idejnu konzistenciju. Borba protiv okupatora i za osvajanje i očuvanje vlasti svakako je najčvršća "vertikala" celokupne Titove unutrašnje politike.

Postoji druga jugoslovenska ličnost koja je, verujem, ideološki složenija za razmatranje i istraživanja istoričara, ličnost koja se smatra projektantom samoupravnog socijalizma, a to je Edvard Kardelj. Moja malenkost, što bi rekao Igor Mandić, imala je priliku 1957. godine da učestvuje u formulisanju Programa SKJ. Bio sam zadužen da napišem osnove za neka poglavlja; napisao sam predlog uvoda, šestu glavu i kraj Programa SKJ. Konačnu redakciju teksta, naravno, izvršio je Edvard Kardelj, a potom celokupna komisija.

SEĆAM se dugih rasprava s Kardeljom o Jugoslaviji i jugoslovenstvu. Kada sam pokušao da definišem jugoslovenstvo kao osnovnu integrativnu ideologije Jugoslavije, Edvard Kardelj je odlučno oborio tu definiciju, i u raspravi sa mnom, pored ostalog, rekao i sledeće: "Jugoslavija je istorijski privremena tvorevina. Ona je pojava i rezultat imperijalističke epohe i konstelacije međunarodnih odnosa u toj eposi. Sa razvojem svetskih integracionih procesa i prevazilaženjem imperijalističke epohe, njeni narodi poći će u nove asocijacije i integracije po civilizacijskim i duhovnim afinitetima i ona će neminovno biti prekomponovana kao država. Tako ćemo mi Slovenci biti, razume se, sa Austrijancima i Italijanima, a vi ćete Srbi, prirodno, biti sa Bugarima ili sa pravoslavnim narodima koji su vam, inače, istorijski bliži." Zapanjen njegovom projekcijom Jugoslavije, ja sam ga upitao: "Pa dobro, znači li to da je za tebe Jugoslavija, jednostavno, jedan istorijski tranzit?" On je mirno odgovorio: "Da, dobro rečeno." Imao sam još prilike da potom i više puta s Kardeljom raspravljam o Jugoslaviji i jugoslovenstvu i bio sam primoran da učim da njegova shvatanja u tim raspravama nisu bila uvek identična i sa njegovim objavljenim tekstovima i govorima. Neke njegove javne formulacije često su se i znatno razlikovale od njegovih, ako smem da kažem, intimnih uverenja. Naravno, to je samo moj lični doživljaj i ne mora da ima opšti značaj niti pretenduje da predstavlja ideološku ocenu Kardeljeve ličnosti.

DECENIJAMA, ja sam kao pisac i javni radnik zastupao jednu veliku zabludu, a najupornije u polemici sa Dušanom Pirjevcem 1961-1962. godine. Reč je o uverenju da je jugoslovenski narodnooslobodilački pokret jedinstven pokret. I dokumenti sa zasedanja AVNOJ-a, zabeleške učesnika i druga naknadna saznanja, kao n celokupno političko ponašanje slovenačkog partijskog vođstva, osobito od šezedesetih godina, pokazuje da jugoslovenski narodnooslobodilački pokret nije bio jedinstven. Nije bio jedinstven zato što u rekonstrukciju i stvaranje Titove Jugoslavije ponovo nismo ušli sa istim motivima, kao što u periodu 1914-1918. nismo imali iste nacionalne ciljeve u stvaranju zajedničke države. Nije slučajno da savremena slovenačka opozicija, koja dominira slovenačkim javnim mnjenjem, svoj istorijski identitet, svoje istorijsko utemeljenje traži u organizaciji i Osvobodilne fronte, u njenom postojanju do tzv. Dolomitskih sporazuma, odnosno, do faktičkog priznavanja rukovodeće uloge Komunističke partije Jugoslavije. Ako dobro pratimo sve ono što tvori savremenu slovenačku nacionalnu svest - od istorijskih do socijalnih i kulturnih shvatanja - uočićemo, veoma lako, da njeni protagonisti prave oštru i preciznu diferenciju u shvatanju karaktera narodnooslobodilačke borbe prema ostalim shvatanjima u Jugoslaviji.

TAKOĐE, kad se pogleda rad ZAVNOH-a, njegove odluke, pa unutarpartijska borba unutar KP Hrvatske, da ne govorim o politici partije na Kosovu i Metohiji, sve to pokazuje da u jugoslovenskom narodnooslobodilačkom pokretu pod vođstvom KPT nije bilo jedinstvenih nacionalnih ciljeva. Da nije bilo jedinstvenih nacionalnih ciljeva, pokazaće se već s prvim petogodišnjim planom, teritorijalnim rasporedom industrijalizacije zemlje. Pokojni Blagoje Negaković, prvi predsednik srpske vlade posle rata, i meni je govorio o tadašnjim stavovima Edvarsa Kardelja, Andrije Hebranga, Borisa Kidriča i Franca Leskovšeka, prema kojima bi "majorizacija Jugoslavije bila apsolutna, ako bi se Srbiji dala jaka industrija". Prema tom shvatanju. Jugoslavija ne bi bila mogućna kao ravnopravna zajednička tvorevina jugoslovenskih naroda u kojoj bi Srbija bila industrijski jaka ili ravnoporvna sa nekim drugim republikama. A kako tek može da se objasni neindustrijalizacija teritorija u kojima žive Srbi u Hrvatskoj? Treba li da vas podsećam na značenje čuvene izjave Vladimira Bakarića da Titova Korenida u Lici ne može biti Beč. Dakle, od takve političke koncepcije, industrijalizacije, celokupne ekonomske politike od rata do današnjeg dana, kako se pokazalo i u potonjoj reorganizaciji Jugoslavije od 1963. do 1974. god, koju je izvodio Savez komunista, nejedinstveni nacionalni ciljevi bili su imanentni tom pokretu i njegovom vođstvu.