ZLOČINAČKI PODUHVAT UDRUŽENIH IZDAVAČA: Autorski tekst prof. dr. Dragoljuba Petrovića za "Novosti" o tržištu udžbenika u Srbiji

A kako to izgleda konkretno, tj. po meri Udruženih izdavača neka pokaže samo jedan primer. Izdavačka kuća NOVI LOGOS, čiji je vlasnik nekada bliski Tuđmanov prijatelj Danijel Žderić, objavila je knjigu Priroda i društvo: Udžbenik s tematskim atlasom za četvrti razred osnovne škole. Knjigu je potpisao autorski kolektiv koji predvodi Aleksandar Kandić, recenzentski je overilo nekoliko redovnih učitelja osnovnih škola, da je knjiga pametna – pritvrdio ZUOV, a sve ih blagoslovilo srpsko Ministarstvo za trgovačku pamet (na čelu sa Ml. Šarčevićem). I tamo objavljena karta Raške, „najstarije srpske države“ (iz devetog veka), na kojoj se vidi da se ona nalazi između Ibra, Zapadne Morave, Drine i Tare i da se s istoka graniči s Bugarskom, s juga Vizantijom, a sa zapada i severa Hrvatskom, pri čemu hrvatsko-bugarska granica na zapadu dopire negde do Arilja, na istoku preseca Veliku Moravu pre njenog utoka u Dunav, ali se ne vidi da li se prema severu i (severo)istoku zaista prostire do Baltika i Crnog mora – kako je to davno utvrdio Pavle Riter Vitezović, a posle pritvrdili Ante Starčević i nova pravaška pamet.

Pominjem te pojedinosti da bih mogao precizirati: u IX veku Hrvatske nema „nigdje na zemljovidu“ i svugde tamo gde se danas sa njom srećemo – za sledećih deset vekova znalo se jedino za Srbe (a na kajkavskom prostoru – za Slovence). I to, zasad, potvrđuju sve lingvističke, antropološke, arheološke, arheografske i arheogenetske činjenice, a ovde ću im dodati i neke koje s njima mogu biti u nekoj posrednijoj vezi.

Prva je ona koja se tiče navoda F. Šišića da se 1608. godine Hrvatska nalazila zapadno od linije koja je išla od Pitomače (na Dravi) preko zagrebačke okoline, Skrada i Slunja do podnožja Velebita u zadarskom zaleđu; kako se Hrvatska tada počela „širiti“ po srpskim prostorima, pokazuju i još neki neobični detalji, recimo, takvi da je Mostarska biskupija osnovana 1624. godine bez ijednog vernika, bez ijednog sveštenika i bez ijedne crkve; ili da je nadbiskup sarajevski Štadler 258 godina kAsnije ustoličen u nekoj brvnari jer katoličke crkve u Sarajevu nije bilo i da se žalio da bosanski franjevci „nisu nikakvi Hrvati“, da su „svi oni Srbi“ i da svi pišu ćirilicom; ili da je visoki funkcioner HDZ u Bosni (inače izdanak trebinjske svešteničke porodice) tokom poslednjeg rata izrazio „iznenađenje“ zbog saznanja da su skoro sve katoličke crkve po Bosni (izuzev nekih manastirskih) sagrađene posle Prvog svetskog rata (posle toga bio je odmah smenjen sa svih funkcija, a glavu sačuvao bekstvom u Nemačku).  Toliko o „hrvatskim granicama u IX veku“, ne znam dokle su tada dosezale granice Vizantije, Bugarska se u to vreme tek počela „gnezditi“ između Dunava, Iskra i istočnih padina Stare planine. A Srbi se prostirali od Crnog mora do Venecije (ili bar do Trsta) i od srednje Slovačke do Krita.

Druga je isto tako zanimljiva: u Sla­vo­ni­ji su „mno­gi se­lja­ci is­ti­ca­li da su »Sla­von­ci« i da go­vo­re »sla­von­ski«, a da su Hr­va­ti u Hr­vat­skoj“, kao i da je ta­mo „bi­lo ime hr­vat­sko sve do bli­zu 1867. za­zor­no, kao u Hr­vat­skoj ime Kranj­sko“. A ko­li­ko je, u tom sa­svim ne­dav­nom vre­me­nu, bi­la po­što­va­na „hr­vat­ska na­ci­ja“, sve­do­či i navod „da je je­dan hr­vat­ski ple­mić go­vo­rio da bi on ra­di­je svo­ga ko­nja sma­trao pri­pad­ni­kom hr­vat­ske na­ci­je, ne­go svo­ga se­lja­ka“. S tim je u vezi i zapis Stjepana Ivšića s početka prošlog veka da su mu njegovi Posavci svedočili da „kažu, da se zovemo Rvati“, slično zapisuje i August Harambašić desetak godina ranije, a 1911. Julije Benešić žali se na to da se „srijemski momci još stide, da za sebe reknu, da su Hrvati“.

Treća se tiče podatka da je „31. de­cem­bra 1890“, u Du­brov­ni­ku i nje­go­vih 14 „od­lo­ma­ka“ po­pi­sa­no 11.177 ži­te­lja, od ko­jih je 10.327 ri­mo­ka­to­li­ka, 546 pra­vo­slav­nih, 1 uni­jat, 225 evan­ge­li­sta i 79 Je­vre­ja, pri če­mu od njih 9.713 „go­vo­ri u ku­ći“ srp­ski, 716 ta­li­jan­ski, 19 slo­ven­ski, 2 ru­ski, 52 če­ški, 6 polj­ski, 285 ne­mač­ki i 384 ma­đar­ski. I ni jed­an je­di­ni hrvatski (a pedesetak godina ranije toga „soja“ nije bilo ni po Istri i Kvarneru).

Takva „Hrvatska“, koje do pre stotinak godina, kako rekosmo, „nema ni na zemljovidu“, našla se, evo, u devetom veku od Tare do Morave (i dalje do Baltika?), i to u hrvatskom udžbeniku za srpsku osnovnu školu. I tako se pokazalo da granice do kojih se može ići u sramoćenju Srba i srpske pameti – ne postoje. I da te granice vrlo uspešno razmiče upravo Udruženje izdavača udžbenika, nastavnih sredstava i učila Srbije pripremajući ovakve udžbenike i određujući, po sopstvenim aršinima, i „meru pameti savremenog srpskog učenika“. Udruženje veli da tako posluje pošto je „tržište udžbenika postepeno demonopolizovano od 2003. do 2011. godine u skladu sa pozitivnim iskustvima najrazvijenijih zemalja“ (i kad su šiptarski i bošnjački udžbenici ušli u nemačke i engleske škole, a crnogorski u francuske i švajcarske). Polazeći od tih činjenica, Udruženje podseća da je „do tada Zavod za udžbenike bio jedini izdavač udžbenika“ i da se u to vreme „najveći broj udžbenika godinama nije menjao, mnogi udžbenici i radne sveske su štampani u crno-beloj tehnici. Iste greške ponavljale su se decenijama u udžbenicima“. Na taj „greh“ Zavoda može se gledati – racionalno: dobar udžbenik ne može se poderati ni za tri godine – kao što dobre  patike mogu za tri sata („fudbala na asfaltu“), pri čemu je nekad važilo i pravilo da se dobar udžbenik menja kad se pojavi – bolji; Udruženi izdavači zaveli su praksu da se loš udžbenik zameni neupotrebljivim. I da se to čini svake godine i u 78 varijanata neupotrebljivosti. Oni vele da je „crno-bela“ tehnika u udžbenicima „skaradna“, a ne primećuju da je njihova „šarena“ (tj. višebojna) tehnika „skaradna višestruko“: udžbeniku vrednost određuje ono što je u njemu izloženo, a ne njegovo šarenilo. Sve te sitnice Udruženi izdavači mogli bi nam objasniti malo temeljitije, ali im dodati i ponešto o čemu u svome tekstu ne progovaraju. Recimo: kako su u Nemačkoj primljeni „bošnjački udžbenici“, a kako u Rumuniji oni nemački („Kletovi“)? I da li su Bošnjaci uspeli da korumpiraju Nemce makar onoliko koliko i Klet Rumune i Srbe?

Odgovore na ta pitanja mi brzo nećemo dobiti ni od Udruženih izdavača niti od onih koji su ih instalirali kao – udruženi zločinački poduhvat: drugde sam zapisao da se na sudbinu srpskoga školstva može gledati kao na prethodnicu definitivnoga srpskog poloma: nemačkim i hrvatskim pljačkašima srpskoga udžbeničkog tržišta sadašnja „demokratska vlast“ pomogla je da tri genocida koje su u prošlom veku nad Srbima izvršile njihove zločinačke države, u naše dane, površe i četvrtim, duhovnim. I može im biti kad se ta „vlast“ odrekla i srpskog naroda i srpskog nacionalnog obraza. I sasvim uspešno trguje srpskom budućnošću: sve što je Srbe odlikovalo kao Narod ona je prodala svojim večitim krvnicima.

Pri čemu na te tzv. Udružene izdavače treba gledati kao na okupatorske gaulajtere. Oni se „žale“ da srpsko udžbeničko tržište vredi jedva 30 miliona evra, pre mnogo godina čuo sam procenu da vredi 80 miliona, posle toga – 150 miliona, a u jednom trenutku pomenuto je čak i 200 miliona. Ja zaista ne znam kolika je ta vrednost, ali činjenica da se za nju otima 78 „licenciranih izdavača“, mogla bi makar izazvati sumnju u cifre kojima ti Udruženi gaulajteri operišu: ako je ta „bara tako mala i bezvredna, otkud u njoj 78 krokodila“?

Svaka ozbiljna država takvu bi baru morala isušiti. Ako novi ministar u tom pravcu ništa ne preduzme, biće to znak da je i on uključen u – udruženi zločinački poduhvat.