RADANOVCI, NAŠE PARČE NEBA, ZEMLJE I - SIRA: Dejan (24) i Ivana Gligorijević (24) ljubav iz Beograda krunisali na selu

Ivanu (24) i Dejana (24) Gligorijevića, međutim, osim ljubavi i bebe koju očekuju ovog leta, vezuje i posao koji su nedavno započeli. Na Dejanovom porodičnom imanju pokrenuli su proizvodnju sira neobičnog naziva "kajsija" i zanimljivih voćnih ukusa kojima su već pridobili mnogo vernih sladokusaca.

Kako Dejan za "Novosti" kaže, oduvek je želeo da živi u lepom, ali polupustom selu nadomak Kosjerića u kojem je rođen. Nisu ga privlačile buka i gungula velikog grada, jurnjava za poslovima i rokovima, već staložen život i mesto na kojem bi mogao natenane da svije gnezdo. Njegovi preci već nekoliko generacija, oko pola veka, gaje goveda, proizvode mleko, pa Ivana i Dejan u Radanovcima nisu morali da kreću od nule, što bi ih svakako čekalo u prestonici, bez stana i posla.

- Nije bilo dileme da je selo jedino mesto gde možemo imati svoje parče neba i zemlje - priča nam Dejan. - Godinu dana smo ovde - nebo plavo, vazduh čist, kiša topla, voda izvorska, paradajz iz vrta. Deo seoske idile je i druga strana, kad u januaru, u šest ujutru na minus pet teliš kravu go do pojasa. Ali, sve to mora da se voli, ne može na silu. U sve to se zaljubiš kad te kao dete od 3-4 godine povedu u njivu, dok ostali skupljaju seno, seju kukuruz, sediš u hladu, skupljaš pužiće i gajiš ih kao svoje stado. Ili ti daju seme da ti sam seješ. Osetiš zemlju među prstima. Ili kad u jesen jedeš poluzrele jabuke, nakisele, uberu ti prvi grozd, daju prvu šljivu ili u zimskoj noći bane deda na vrata kuće sa jagnjetom starim nekoliko sati samo da ga vidiš.

Sada porodičnu farmu, na obroncima Povlena vodi ovo dvoje mladih. I priznaju da uzgoj krava nije lak posao, jer podrazumeva rad od 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i 365 dana u godini.

- Za takav posao važni su i oni stariji i iskusniji, ali i mi mlađi puni entuzijazma, elana i snage - nastavlja priču Dejan. - I moji roditelji su maštali kako da prerade tih naših 100.000 litara sirovog mleka godišnje. Kad smo se vratili sa studija, trebalo je osmisliti šta dalje. Ivana i ja smo došli na ideju da pravimo sireve, i počeli smo skromno, sa prvih dva i po kilograma sira. Polako se povećavala količina, ali i broj zadovoljnih mušterija. A kad me pitaju da rečima opišem kakav je to sir, kažem da se najlakše može opisati sa tri ili četiri slova "M", kao posle dobrog zalogaja, mmmm...

Tako je počela proizvodnja krem sira koji se može seći u kriške, ali i mazati. Kada su od njega napravili i prvi kolač, došli su na ideju da ga kombinuju sa voćem, ali bez dodavanja šećera. Tako danas imaju krem sir sa brusnicom, aronijom, suvom kajsijom, svežim malinama, divljim kupinama, ali i sa bosiljkom, susamom, ljutom papričicom, peršunom...

- Počeli smo pomoću štapa i kanapa, a sada polako pravimo planove o izgradnji mini-mlekare, kako bismo mogli da proizvodimo i polutvrde i tvrde sireve - pričaju Gligorijevići. - Iza nas stoje samo naša porodica i želja za radom i napretkom porodičnog posla. Svesni smo da nas očekuje puno muka, problema i težak rad, ali znali smo to i pre nego što smo išta počeli, pa odlučno gazimo napred. Najvažnije je da nas posluži dobro zdravlje i pomalo sreća i to je sasvim dovoljno.

NEĆE TRKU OD PARKINGA DO LIFTA

IZABRALI smo da se vratimo iz Beograda, jer ljudi su tamo kao u mašini za mlevenje mesa, trče od parkinga do lifta, od roka do šefa, od norme do prvog u mesecu - smatra Dejan. - Kući dolaze umorni i ne da im nije do dece nego im nije ni do sebe, a roditeljsku ulogu preuzimaju bebisiterke ili bake i deke. A Ivana i ja smo od svih zanimanja najviše voleli da budemo nečiji mama i tata. To je jedina stvar na svetu gde bismo želeli da imamo uspešnu karijeru.