MILORAD EKMEČIĆ - TRAGEDIJA GRAĐANSKOG RATA: Religiozna osećanja su suštinski delila Jugoslaviju

- HTEO bih da odgovorim na Ćosićeva dva pitanja. Da li je isto nacionalna ideologija i nacionalna svest? Nije isto, bez sumnje. Ali, ne poričem da srpski seljak zna da je Srbin. To je evidentna činjenica; dokumenti iz srednjeg veka u Bosni i Hercegovini, turski dokumenti, govore: srpsko selo, srpski jezik. O postojanju te svesti nema nikakvog spora. Sporno je to što postoje čitave epohe u kojima običan čovek sebi to pitanje ne postavlja. On zna da je Srbin, kao što ja znam da sam Evropejac, ali to što ja znam da sam Evropejac, to za mene savršeno ništa ne znači. Nikakva obaveza ne postoji. Prema tome, postojao je jedan period kada je Srbin bio svestan toga da je Srbin, ali je postojala i epoha, kada je za njega bilo daleko značajnije da se identifikuje kao pravoslavni hrišćanin. Mislim da do ove podele u integraciji nacija nikada ne bi došlo da nije postojala ideitifikacija na religioznoj osnovn. Svest da govori zajedničkim jezikom, bez obzira kako će taj jezik nazivati, „naški" su ga nazivali, to je već identifikacija, da je to nešto naše i zajedničko. Pri tom, to ga još uvek ništa ne obavezuje. Zatim, dolaze epohe gde je taj seljak potpuno svestan toga, kada mu ta svest daleko više znači, ali ne više u tom smislu kao pre — da je to samo jedan podatak koji ga ne obavezuje na akciju. Drugim rečima, svest sama po sebi u različitim epohama, ne mora da bude tvorački faktor, ona se mora pretvoriti u jednu instituciju, mora se ideologizovati. To se stvara velikim sistemom kultivisanja selekcijom. Tokom kultivisanja, ipak se integriše ono što je prirodno, a svi pokušaji da se napravi nekakva neprirodna integracija, da se kaže srpska granica je do Beča, na primer, takva integracija mora da otpadne. U tom pogledu, nacionalna ideologija i nacionalna svest nisu isto. Međutim, različita su vremena kada se javlja jedno ili drugo.

LIČNO mislim da u Evropi dolazi vreme kada će nacionalna svest polako da otupi. U tom smislu, ta će se svest i razvijati. Da li Evropa, kao celina, može uticati na rešavanje buduće jugoslovenske sudbine, da li je uticala na stvaranje Jugoslavije? Ćosić je dobro naveo stav pojedinih država koje nisu bile za raspad habzburške države, kao i da se Jugoslovenima da nekakva šansa da se ujedine. Hoću ovo da kažem: mi smo ovde ipak neki intelektualci, a jedan intelektualac malo drugačije vidi stanje u društvu nego što ono izgleda. Da li se Jugoslavija baš raspada i gde se najviše raspada? Mislim da kriza Jugoslavije nije kriza jugoslovenskog jedinstva, već kriza režima. U svesti naroda postoji to da je danas jugoslovensko jedinstvo čvršće nego što je bilo 1941. ili 1914. Razvoj civilizacije, i mnoštvo drugih faktora koji na to utiču, ne dovode čoveka u situaciju da kaže kako nije Srbin ili Hrvat i da to neće više da bude. To ne.

Ne smatram da je Evropa svojim političkim formulama uticala na stvaranje Jugoslavije 1918. godine, već idejom racionalističke filozofije, idejom da je nacija jezik, što, na kraju krajeva, kada se rešava kakva će Jugoslavija biti država, ipak preovlađuje. Mi jednako govorimo da je Ženevska konferencija promašila, da Pašić nije održao rešenje, a zaboravljamo da su veliki saveznici jednostavno rekli da Jugoslavija ne može biti dupla država. Ne može biti dvojna, već unitarna država. Prema tome, čak da je Pašić i pristao da se stvori nekakva federativna ili konfederativna država. Evropa bi rekla da te naše boljke ostavimo na stranu, jer mora postojati nekakav fakgor jedinstva. Pri tom, ta.j faktor nije uzet iz našeg iskustva, već iz evropskog. Isto to imam na umu i za buduću Evropu. Evropa je nudila jednu kulturu, u kojoj, daleko više nego na Balkanu, ima građanske tolerancije. Vidimo da danas u Francuskoj vlada strah da će ta zemlja, u narednoj generaciji, biti mnogorasna država. Miteran je onda rekao da to nije prvi put da u Francusku dolaze nove rase i da ih je Francuska „skuvala”. To je 1860. godine rekao Macini: u Italiji, rase postoje, ali ih je Italija „sažvakala”. Taj strah od deobe ne postoji u Evropi. Prema tome, duh tolerancije koji postoji, duh otupljenja nacionalizma, taj duh će jednom morati zahvatiti i nas. Na to sam mislio kad sam rekao da će nas Evropa i razgrađivati.

SKERLIĆ je, pre 1914. godine, rekao da Jugoslavija ima samo jednu šansu da zaista postoji, a to je paralelno i podjednako slabljenje religiozne svesti. Ako onda to nije bilo tako, posebno ne posle 1918. godine, i danas je to jedan dodatni faktor. Religije nisu iščezle. Ja sumnjam u istočnoevropski ateizam, smatram ga prvim stepenom religioznosti. Činjenica je da danas većina Francuza sebe ne identifikuje kao katolike i da većina Engleza sebe smatra agnosticima. Taj zapadnoevropski kvalitet i ovde će morati da ima posledica. Religiozno osećanje kod nas mora oslabiti, a religiozno osećanje je delilo Jugoslaviju. U Evropi se stvara jedna duhovna klima koja će i kod nas pozitivno delovati. Kad sam rekao da Evropa može i razgraditi Jugoslaviju, na to sam mislio.

Evropa za sada neće ukinuti granice, to je više nego sigurno. Međutim, evropske zemlje nastoje da stvore veliko slobodno tržište, sa komunikacijom ljudi, dobara, novca i radne snage, što je najglavnije, to će se ostvariti u budućnosti. Na kraju, Jugoslavija je uvek išla kuda su išli njeni nezaposleni radnici. Većina naših naroda se okrenula prema zapadnoj Evropi i tamo gleda. Kada su se održavali slovenski kongresi na kojima se govorilo da se jugoslovenske reke utapaju u rusko more, Skerlić je rekao da je zapad žiža života. Ko se prilagodio zapadu, prihvatio njegov stil života, taj je oživeo, ko nije, taj je, kao crvenokožac u Americi, morao da iščezne. To i danas vredi. Najgora situacija bila bi da se Evropa, opet, nama predstavi u dvojnom izdanju, kao što su bili, recimo, Hitler i Staljin, odnosno da se Evropa pocepa na istočni i zapadni deo. Ja pretpostavljam mirnodopska društvena kretanja i smatram da bi bila užasna tragedija da u Jugoslaviji počne građanski rat. On nije nemoguć. Ako bi se takva tragedija dogodila, ne treba sumnjati da će osnovna podela biti na religioznoj osnovi, kakva je bila 1941. godine. Ne treba, takođe, sumnjati u ono što je rekao kolega Mitrović, da je naša revolucija isplivala na unitarnoj ideji, ideji jugoslovenskog jedinstva. Ako bi u Jugoslaviji puklo, onda sve ovo što mi pričamo otpada, i stvara se jedna nova logika...