RAJS KAO VOJNIK ISTINE I PRAVDE: Novosadski "Prometej" još jednom vraća velikog intelektualca među Srbe

U tom "izgubljenom veku" rastakala se srpska nacionalna svest, a ključna istorijska dešavanja dobijala su tumačenja koja su bila po meri dolazećih političkih elita, koja su opravdala njihove trenutne apetite. U tom ideološkom razmeštanju i izmeštanju prošlosti i ličnosti koji su je obeležavali, počeli smo da gubimo kontakt sa našim iskonskim korenima i da bauljamo u traženju puta u budućnost. U nastalom duhovnom slepilu ispustili smo vertikalu svoje istorije; boljševičko-germanska kovanica o "srpskoj krivici", postepeno je dobijala "pravo građanstva". Armija koja je ubrzala završetak Prvog svetskog rata pretvorena je u okupatora, dželata, eksploatatora... Njene žrtve pale za načela slobodnog sveta gurnute su u zapećak.

U toj "istorijskoj drobilici" našao se i Arčibald Rajs, čovek koji je napustio uspešnu karijeru, svoju zemlju i svoje najbolje godine posvetio drugom narodu. Njegovi dokumentovani izveštaji o teroru i zločinima austrougarskog, nemačkog i bugarskog okupatora, obišli su ceo svet. Gotovo da nije bilo lista u Engleskoj, Francuskoj, Rusiji, Italiji, SAD, u kojima nisu publikovane njegove analize o ratnim zločinima nad civilnim stanovništvom, streljanju i masakriranju zarobljenih vojnika sa kršenjem odredaba konvencija o vođenju rata, o zatvorenicima, silovanjima, mučenjima, progonima, odvođenjima u logore, pljačkama, uništavanju privatne imovine pa čak čitavih naselja... Ali, tradicionalno osećanje za pravdu i istinoljubivost kao da se pogubilo u nacionalnom tumaranju prošlog veka. Tako će se i Arčibad Rajs naći na margini društvenih tokova.

ARČIBALD Rajs, docent na Univerzitetu u Lozani, je mnogo pre Sarajevskog atentata i početka Velikog rata lično bio nezadovoljan ponašanjem Austrougarske i Nemačke u ukupnim evropskim okvirima. Nekoliko meseci pre Sarajevskog atentata, austrougarski konzul u Lozani, rekao mu je jedne večeri: "Pazite, kod nas se u Austriji više ne može. Svet je nervozan, nezadovoljan, unižen. Jedino jedan pobednički rat može nas izvući iz ovog stanja."

Osećao je i da se Nemci u potaji nešto spremaju. Baveći se policijskim poslom iz pouzdanih izvora je saznao da su nemački konzuli, naročito u Americi, dobili naređenje da ubede svoje zemljake da vrate u Nemačku svoje uloge koje su imali u stranim bankama. Takođe, konzuli, su pozivali Nemce i delili im, u zapečaćenim kovertama, naredbe za kretanje sa naznačenjem zbornog mesta, i to u slučaju objave rata.

Kada se ratni kamen zakotrljao nizbrdo, Rajs je doneo odluku da će svoje usluge ponuditi saveznicima. "Bilo mi je svejedno da li će me upotrebiti da nosim nosila, ili kao saradnika u službi francuske kontrašpijunaže", napisaće mnogo godina kasnije.

KRAJEM avgusta 1914, kada je srpska vojska već izvojevala prvu savezničku pobedu, pozvao ga je Nikola Petrović, srpski generalni konzul, da dođe kod njega u Ženevu. Rajs se odazvao pozivu: Konzul ga je u ime srpske vlade zamolio da ode u Srbiju i obavi istraživanja o austrougarskim zverstvima koja je počinila vojska njegovog apostolskog veličanstva, cara Franje Josipa, na mačvanskom frontu.

"Jedna anketa ove vrste padala je u moju specijalnost i, povrh toga, u zamašaj usluge koju ću tako moći učiniti saveznicima. Smesta sam prihvatio ponudu. Kad treba da se krene? Odmah, ako je to moguće. Toga dana bio je četvrtak. U subotu ujutro putovao je jedan kontingent švajcarskih lekara koje je angažovala Srbija da nadoknadi oskudicu u svojim sopstvenim lekarima. Ja ću im se pridružiti..." zapisao je Rajs u svom dnevniku.

U Srbiju je stigao preko Italije i Grčke. Granicu je prešao kod Đevđelije. I tu je u staničnom bifeu, smeštenom u sklepanoj baraci, prvi put probao sarmu... I "primio se" na srpsku priču.

Posle pet dana i 22 sata, od polaska iz Lozane, stigao je u Niš. Primio ga je odmah Stojan Protić, tadašnji ministar spoljnih poslova. To nije bio prvi kontakt između njih dvojice. Protić, kao ministar policije, nekoliko godina ranije uputio je kod Rajsa u Lozanu činovnike da se što bolje upoznaju sa novim policijskim tehničkim metodama u laboratoriji univerzitetskog instituta kojom je on upravljao.

Ideja da se Rajs pozove da bude tehnički islednik na bojištima Srbije, potekla je upravo od Stojana Protića. "Hvala vam što ste došli. Predsednik vas očekuje" - rekao je Protić i uveo ga u kabinet Nikole Pašića, predsednika vlade.

"Gospodine predsedniče, vi ste me tražili. Evo me kod vas. Šta želite da učinim za vašu zemlju?" upitao je Rajs.

Pašić ga je dugo gledao i onda, lagano, vrlo blagim glasom, odgovorio: "Trebamo jednog iskrenog prijatelja koji zna da posmatra. Pođite na front. Otvorite oči i uši i kažite onda svetu što ste videli i čuli."

I VEĆ početkom 1915. u Parizu je publikovan prvi izveštaj Rajsa pod naslovom "Kako su Austrougari vodili rat u Srbiji". O ugledu samog autora, ali i o značaju izveštaja, govori činjenica da su u redakcijskom odboru bili ugledni francuski akademici i univerzitetski profesori. Ubrzo je ovaj je tekst preveden na ruski u Petrogradu, a potom i na engleski jezik.

Sa kakvom preciznošću i detaljima su obilovale Rajsove analize zločina, vidi se iz jednog izveštaja o stradanju civila u šabačkom okrugu, u kome navodi spisak ubijene dece, pored ostalih, u školi u Culjkoviću: Vidosava, ćerka Pavla Ružičića, 12 godina: rana od metka na desnom ramenu, dva udarca bajonetom. Gospava, ćerka Jovana Tovitovića, sedam godina: dva udarca bajonetom y grudi i jedan y leđa. Dobrivoje, sin Vojislava Adamovića, tri godine: ubod bajonetom y grudi. Dragiša, sin Pavla Adamovića, 11 godina: lakša povreda od bajoneta na grudima i jedna smrtonosna y predelu desnog boka. Zagorka, ćerka Jovana Lovčevića, 10 godina: rane od bajoneta na leđima i desnom boku. Zorka, ćerka Stanka Adamovića, tri godine: dva udarca bajonetom y grudi i levu ruku. Jovanka, ćerka Ivana Grujića, 10 godina: udarac bajonetom y leđa. Ljubomir, sin Živka Adamovića, devet godina: udarac bajonetom u grudi...

KRAJEM 19. i početkom prošlog veka naglo se razvila industrija dopisnih karata sa slikama, docnije poznatih kao razglednice. Bio je to u ono doba veliki pomak u komunikaciji ljudi. U svojim istraživanjima Rajs je došao do sablažnjujućeg podatka. Austrijanci su, izgleda, bili vatrene pristalice ilustrovanih poštanskih karata, ali su birali slike na jezovit način. Kada su napali Srbiju, nastupila je manija štampanja razglednica na kojima su ovekovečena vešanja po našoj zemlji! U prvoj seriji razglednica je slika vešanja šestorice seljaka y Kruševcu. Na drugoj je vešanje šestorice građana y Jagodini. Dok su na prve dve "motivi" iz okupirane Srbije, na trećoj je vešanje seljaka i popa iz sela Aftovca, u Hercegovini, na austrijskoj teritoriji, ali u kojem su živeli Srbi. Sudeći po poštanskim žigovima ove karte su datirane marta i aprila 1916. godine. Ali, to nije sve, pojavila se i razglednica ca odeljenjem vojnika određenog za izvršenje kazne, potom je usledila karta sa slikom obešenih, poređanih po zemlji kao nizovi divljači posle uspelog lova. I najzad, štampana je i "umetnička razglednica" na kojoj se osam vešala sa obešenim žrtvama jasno ocrtavaju na nebu na kome ce sunce krije iza oblaka...

"Šta da ce kaže o zamisli tih dželata da sve ovo stave na kartu? - pita se Arčibald Rajs. - Je li to sadizam ili surovost životinje koja više već ne zna kako da zadovolji svoju krvožednost. U svakom slučaju, takvi postupci obeščastili su njihove autore za večita vremena."

Po završetku rata, Rajs je odlučio da ostane da živi u Srbiji. Voleo je srpski narod iskreno i predano, sa svim njegovim vrlinama i manama. Knjiga "Arčibald Rajs, vojnik istine i pravde" novosadskog izdavača "Prometej", značajan je stub i putokaz za naše sadašnje i buduće generacije.