CENZURA JE UMESTO STRAHA RAĐALE OTPOR: Skica za hronologiju zabrana knjiga, časopisa, listova, filmova

Prevedeno na današnju organizaciju države, to je otprilike isto što i javni tužilac.

Dakle, čovek koji štiti zakon i javnu reč od zloupotrebe. Vremenom, cenzura će postati sastavni deo vladavine svih država bez obzira na to da li su nazivane totalitarnim, autokratskim ili demokratskim. Otkako je Gutenberg izmislio štampu, a crkva inkviziciju i Cenzorski ured 1485. godine, ostalo je na stotine hiljada dokumenata koji govore o zabranjenim knjigama, časopisima, novinama, pozorišnim predstavama, likovnim izložbama, filmovima i koja potvrđuju sistematsko zatiranje slobode javnog govor.

Nažalost, žrtve se ne broje samo u broju zabranjenih, sakrivenih ili spaljenih šlajfni teksta, već i u životima.

Koliko ponižavajuće i teskobno zvuči ta reč cenzura najbolje svedoči razgovor koji je zabeležio čuveni češki satiričar Jaroslav Hašek i to sa svojim cenzorom:

"A koji su razlozi zabrane moga trećeg komada, gospodine potprefekte?

- Posve jednostavni. Kada sam vam zabranio izvođenje prvog i drugog komada, došao je sasvim prirodno red i na treći."

A KAKO je izgledala cenzorska praksa i kako je funkcionisala mašinerija zabrana u Jugoslaviji, zemlji koja se ponosila svojim najoriginalnijim, najprogresivnijim, najpravednijim i jedinstvenim političkim sistemom? I u ovome je bila svetski izuzetak.

Patentirala je "cenzurisanje bez cenzure". Zvanično, cenzura nije postojala. Njeni ustavi su jamčili slobodu izražavanja svakom građaninu, gotovo da je bio prepisan član 19. Opšte deklaracije UN o ljudskim pravima: "Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja; to pravo obuhvata slobodu zadržavanja vlastitog mišljenja, bez uplitanja drugih, te traženja, primanje i širenje informacija i ideja putem bilo kog sredstva javnog saopštavanja i bez obzira na granice."

To je zapravo značilo da nisu bili precizno definisani mehanizmi, pa su stoga cenzori mogli da budu članovi centralnih, opštinskih komiteta, direktori pozorišta, izdavačkih kuća, predsednici radničkih saveta, ali i scenski radnici, daktilografkinje ili slovoslagači. Nisu postojala definisana pravila šta se sme, a šta ne sme. Nije se znalo gde je ta tačka, ta crvena linija, kada, ko i zašto može da cenzuriše. Vrlo često ono što bi bilo poželjno jedne godine, postajalo je već sledeće "neprijateljska delatnost".

Naravno, cenzurisanje je pratilo i satanizovanje umetnika ili njegovog dela orkestriranom medijskom kampanjom, pravljenjem atmosfere u društvu da to nije poželjno ili ispravno.

Često se, pored zabrane, završavalo i sudskim presudama. Nije zanemarljiv spisak stvaralaca i javnih radnika koji su odležali koju godinu zatvora.

Pedantna hronika efikasnosti "cenzurisanje bez cenzure" pokazaće da od oslobođenja do raspada druge Jugoslavije, samo 1960. nije zabeležena zabrana neke knjige, časopisa, novina, "bunkerisanje" filma, skidanje pozorišne predstave sa repertoara.

A počelo je odmah posle rata. Prvi na udaru je bio, već oktobra 1945, Hugo Klajn, levo orijentisani intelektualac, blizak komunistima, neuropsihijatar, zastupnik Frojdove psihoanalize. On će na osnovu bogate prakse u Vojnoj bolnici u Kovinu, napisati studiju "Ratna neuroza Jugoslovena". Pošto se u knjizi spominju i psihički bolesni "partizanski jurišnici" ona je stopirana. Zanimljiv je podatak da će ova studija ugledati svetlo dana deset godina kasnije, na inicijativu generala Gojka Nikoliša, u izdanju Vojnosanitetskog zavoda.

GODINU kasnije, tematski broj časopisa "Književnost", posvećen Svetozaru Markoviću, zbog bibliografskih jedinica Slobodana Jovanovića, biće povučen iz prodaje i uništen. Čovek koji je alarmirao partijski i policijski aparat za ovaj potez bio je Radovan Zogović. Valjda inspirisani revnošću druga Zogovića, drugovi iz Politbiroa donose odluku da se sabrana dela prof. dr Slobodana Jovanovića, osuđenog "ratnog zločinca", objavljena 1940, zabrane za dalju prodaju i unište. Te 1946. sa repertoara beogradskog Narodnog pozorišta skinuta je muzička drama "Knez od Zete" Petra Konjovića zbog "lažnog i mističnog tretiranja narodne prošlosti". Istu sudbiinu, u istom pozorištu doživela je i predstava "Pigmalion" Bernarda Šoa "jer proletere prikazuje kao pijanice". Prestala je da se igra i drama, ni manje ni više nego samog Miroslava Krleže "U agoniji" - zbog dekadencije formalizma.

Zatim 20. septembra 1947. na scenu stupa Javno tužilaštvo FNRJ i zabranjuje list "Jež" zbog karikatura sa "uvredljivim karakterom". Na red dolaze i filmovi - "bunkerisan" je dokumentarac Radivoja Lole Đukića "Grčka deca". Obrazloženje da se ovaj film ne prikazuje je zahtev američke ambasade jer "širi ideje komunizma"?! Lola Đukić, čovek koji će nastupajućih šezdesetih godina, nedeljom uveče pored malih ekrana držati prikovanu celu Jugoslaviju, karijeru je počeo neslavno. I njegov prvi igrani film "Jezero" biće zabranjen.

ZABRANE se ređaju, a 1959. beogradska policija zaplenila je i uništila dokumentarni film "Voz 4686" Živojina Pavlovića zato što se u jednom kadru pojavljuje zaječarska železnička stanica. U to vreme su železničke stanice imale tretman vojne kasarne pa se smatralo da je zabranjeno njihovo snimanje.

Savezna komisija za pregled filmova 1961. na zahtev Veljka Vlahovića zabranjuje dokumentarni film Krsta Škanate "Kafana". Navodno je proslavljeni španski borac i partijski funkcioner rekao: "Ja sam po cijelom svijetu bio, ali ovakve kafane niđe ne viđeh!" Kad već spominjemo Škanatu, vrlo je značajno reći da je osam godina kasnije, na zahtev CK SK Hrvatske, zabranjena distribucija njegovom filmu "Teroristi" u kome se rasvetljavaju svi detalji diverzije Miljenka Hrkača u beogradskom bioskopu "20. oktobar" 1968.

Na sredokračju šezdesetih godina (1965) usledila je jedna pomalo zaboravljena zabrana koja možda na najbolji način objašnjava ideološku zaslepljenost srpskog partijskog kadra.

Sudskom odlukom zaplenjeno je i uništeno 10.000 primeraka "Rečnika savremenog srpskohrvatskog jezika" Miloša Moskovljevića, doktora filologije, koji je na njemu radio dve decenije. Razlog je što definicije nekih odrednica mogu da izazovu "uznemirenje građana". Po izlasku rečnika iz štampe u "Politici" je izašao tekst, iz pera tadašnjeg glavnog urednika, Mirka Tepavca, u kome se Moskovljeviću zamera definicija reči četnik, pojma četništvo i odrednica partizan kao čoveka koji se "pristrasno rukovodi interesima svoje partije".

NASTUPAJUĆA 1968. podrazumeva se, bila je obeležena sudskim zabranama studentskih listova i časopisa: Zaplenjeni su brojevi "Studenta" od 4, 8. i 25. juna, zatim "Naši dani" 15. aprila, "Studentske novine" br. 1, "Vidici" br. 121-122. List studenata Pravnog fakulteta u Beogradu "Crvene novine" od 5. juna, zaplenili su i uništili partijski aktivisti. Radnici štamparija "Politika" i "Slobodan Jović" odbili su da štampaju omladinski list "Susret", posvećen studentskim nemirima. Tog varljivog leta 1968. zabranjeni su časopis "Delo", brojevi osam-devet, i revija " Duga feljton" brojevi 62, 63, 64 i 65.

Posebno mesto u analima zabrana zauzima izložba "Prizori" Miće Popovića 1974. u Kulturnom centru Beograda. Pošto je autor odbio da ukloni "Svečanu sliku - Tito s članovima holandske kraljevske porodice", kao i Tita sa Ričardom Bartonom u zoološkom vrtu, sprečeno je otvaranje izložbe. Zabrana je stigla u poslednji čas kada se pred galerijom okupilo nekoliko stotina ljudi, unutra nisu mogli jer je tamo bio vod policije u punoj opremi.

Vreme je osudilo cenzore, a rehabilitovalo cenzurisane. Zabrane su umesto straha rađale otpor.