Reli Alfandari Pardo iz Tel Aviva, u 91. godini dobija naš pasoš i kaže - Srbija je i danas u mom srcu

Da dođe do dokumenata, prvi put posle Drugog svetskog rata, pomoglo joj je Udruženje "Adligat", čiji je Reli i sama član. Državljanstvo će joj stići sa novogodišnjom čestitkom.

- Nema naroda kao što je srpski. Kako su se digli protiv fašizma, kako su se borili! Iako sam izraelski državljanin, Srbija je i danas u mom srcu. Tu su ostali moji grobovi.

Zahvalna sam ljudima koji su rizikovali život da bi spasli moj. Nikada se nisam odrekla srpskog državljanstva, iako sam dobila izraelsko, i presrećna sam što ću sada i formalno dobiti dokumenta - kaže Reli Pardo za "Novosti".

Kao dete je u Holokaustu izgubila majku, oca, šesnaestogodišnjeg brata, majčinu braću i njihove porodice. Poslednji put ih je videla u jesen 1941. Najpre su Nemci odveli oca Mošu, uvoznika i prodavca štofova, i brata Avrama, Acu, u novembru. Trag im se gubi u logoru Topovske šupe, na Autokomandi. Potom su došli i po majku Lenku i nju. Da je ne bi odveli, tada dvanaestogodišnju Reli sakrila je majčina rođena sestra Ljiljana. Bila je udata za Srbina Jovana Jovanovića (oni su roditelji Mirjane, žene čuvenog glumca Pavla Vuisića).

- Sklonili su me u Aranđelovac, kod jedne krojačice, kojoj su plaćali za moje troškove. Da bih sprečila radoznalce da istražuju otkud ja sama tu i kako da me niko ne posećuje i ne šalje mi pisma, rekla sam da mi je majka u ludnici, a da sam od oca pobegla jer je alkoholičar. Nisu me dirali - priča Reli za "Novosti".

Posle sedam meseci vratila se u Beograd. Teča Jovan ju je sakrio kod Dragoslava Babovića i njegove žene, u Dečansku ulicu, prekoputa nemačke komande. Babović je radio u tečinoj radnji auto-delova "Auto-kar", u istoj zgradi u kojoj su Babovići i živeli. Sakrili su Reli u špajz, gde je bilo mesta samo za njenu postelju. Tu je provodila dane i noći pune tri godine.

- Preko dana nisam smela da izađem iz špajza čak ni u toalet, jer je u kući kancelariju imao neki advokat, koji je zimi često dolazio u kuhinju, tik uz špajz, da se ogreje. Advokat se posle rata iznenadio kada je shvatio da sam pune tri godine živela pored njega, a da on to nije znao - priča Reli.

Gospodin Babović je iz biblioteke uzimao po pet-šest knjiga odjednom, uz obrazloženje da ih nosi jednoj bolesnoj ženi. Devojčica je ratne godine provela čitajući. O porodici nije znala ništa, niko je nije obilazio, nikoga nije viđala osim bračnog para.

Posle rata, jedna od tetaka sa očeve strane, koja je još pre Hitlerove invazije izbegla u Francusku, pronašla je sestričinu i odvela je kod sebe. Tako je Reli u Francuskoj završila gimnaziju, ali se, nepunih godinu dana po formiranju države Izrael, a zbog nesuglasica sa tetkom, odselila u Haifu. Završila je kurs i neko vreme, dok se nije udala, radila u tamošnjoj Nacionalnoj biblioteci. Posle udaje, sa mužem, arhitektom, preselila se u Tel Aviv, završila novi kurs iz tehničkog crtanja, i radila u njegovom studiju do penzije. Ipak, kako kaže, njeno srce je ostalo u Srbiji.