SLOBODA JE USLOV ZA POSTOJANJE: Šezdeset osma je počela dve godine ranije, posle protestnog mitinga u Sali heroja na Filološkom fakultetu

Socijalistički savez (SSRNJ) izdavao je saopštenja u kojima se osuđuju bombardovanja Hanoja. Ali, studentima se činilo da je takav protest protiv masovnog pokolja nekako mlak, beskrvan i suviše diplomatski. (Šta se promenilo u svetu u poslednje pola veka?)
U to vreme u Beogradu se već formira neka vrsta neformalnog studentskog pokreta. Kao i svuda u Evropi, počeo je da se rađa latentni sukob između zvaničnih organa i ljudi koji su se zalagali za pravo na drugačije mišljenje i ponašanje.

Jedna od tačaka konfrontacije, u Beogradu, bio je miting protiv rata u Vijetnamu, održan na izmaku 1966. godine, 23. decembra.

Na mitingu je bilo blizu tri hiljade učesnika. Sala heroja, na Filološkom fakultetu, bila je krcata. Među učesnicima je bio i Ivo Andrić. Vatreno su govorili Mihailo Marković, Dobrica Ćosić i Rajko Tomović.

Dobrica Ćosić je rekao:

"Sloboda je uslov postojanja ljudske zajednice. Zemlja prve revolucije potapa svoju zastavu u blato vijetnamskog bojišta!" (I izgleda da je ne vadi iz tog kala do današnjih dana.)

Iz mase su se čuli poklici: "Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Nećemo žito!

Napolje svi Amerikanci iz Jugoslavije!" Neki svedoci tvrde da su čuli i ovo: "Na čitaonicu! Na ambasadu!"

Sa skupa je poslato protestno pismo američkoj ambasadi. Prema svedočenjima nekih učesnika, pismo je sastavio ondašnji asistent Filozofskog fakulteta Dragoljub Mićunović. Ton toga pisma danas zvuči krajnje patetično. Citira se Džeferson i njegove misli o pravu na sreću svih naroda. Amerikanci se podsećaju na njihove demokratske tradicije, i sve u tom duhu.

Posle čitanja pisma pao je predlog da se ono ne šalje već da se lično uruči osoblju američke ambasade.

Učesnici skupa krenuli su na ulicu.

Odmah na izlazu, na samom Studentskom trgu, studente je sačekao kordon milicije. Na opomenu oficira milicije da se studenti mirno raziđu ili vrate u fakultetsku zgradu, čuli su se povici:

"Ua, milicija! Ua, rankovićevci!" Ua, džonsonovci!"

Svaki ovakav uzvik bio je pozdravljen ovacijama.

UDRI OVOGA!

U ZVANIČNOM izveštaju o ovim događajima, koji su sutradan preneli prestonički dnevni listovi, piše: "Pale su od jednog broja demonstranata i milicionera psovke i nedolični izrazi. Jedan broj milicionera ispoljio je nervozu, nesnalaženje i preteranu oštrinu."

Većina učesnika mitinga razišla se sa Studentskog trga, ali nije odustala od namere da dođe do američke čitaonice i ambasade. Grupa od oko tri stotine studenata stigla je zaobilaznim ulicama u Knez Mihailovu, tačno pred zgradu američke čitaonice. Tu ih je dočekao kordon milicije na konjima. Studenti su krenuli na miliciju. Milicioneri su tada upotrebili šmrkove sa vodom i bombe sa suzavcem. Prvi put posle 1944. godine, čitav deo grada bio je obavijen dimom, oblacima suzavca... Kuknjava i jauci mešali su se sa topotom konja. Slika koja će na beogradskim ulicama biti učestala kroz nekoliko decenija.

O "preteranoj nervozi" milicije svedoči izjava Petra Vlaičića, studenta prava, koji se posle mitinga zatekao zajedno s još jednom koleginicom u Knez Mihailovoj ulici:

"Milicioneri su natjerali konje na nas, te smo se morali skloniti u najbliži haustor, u ovom slučaju u staru zgradu Filozofskog fakulteta. Ubrzo sam bio omamljen od eksplozije bombe sa suzavcem koja je bila bačena u zgradu. U zatrovanom stanju nalazio sam se oko pola sata. Za to vrijeme mi je pomagala moja prijateljica, koja je cijelo vrijeme bila sa mnom, jer je bila manje omamljena od mene.

Nakon ovoga sam pokušao da se udaljim. Dolazio sam nekoliko puta do izlaza, ali mi to nije bilo moguće, pošto su milicioneri sačekivali studente na ulici i hvatali ih.

Za sve ovo vrijeme trajao je obračun između grupe studenata i milicije. Studenti su gađali miliciju kamenicama, a oni su im odvraćali pendrecima i šmrkovima. Nekoliko desetina milicionera prodrlo je u zgradu Fakulteta, jureći i tukući studente koji su se razbežali po učionicama i kabinetima. Mene i djevojku našao je milicioner na trećem spratu i naredio nam da siđemo. Na izlazu nas je dočekala grupa od sedam-osam milicionera, jedan od njih je rekao: 'Ovoga!', pokazujući na mene. Počeo sam da ih uvjeravam da nisam kriv, ali je na povik jednog od njih - Udri!, počelo po meni da pljušti pet-šest pendreka. Djevojka je pokušala da me zakloni, ali je bila odbačena od udarca, te mi je povikala: 'Bježi!' Počeo sam da bježim u pravcu Kalemegdana, ali sam bio uhvaćen nakon sto metara. Tu me je udaralo nekoliko (valjda šest-sedam) milicionera. Zatim su me dvojica uhvatila za ruke i vodila prema Američkoj čitaonici oko 150-200 metara. Najprije su me tukla dvojica milicionera, a na polovici puta su im se pridružila dva pripadnika SUP-a u civilu... Milicioneri su me udarali pendrecima po leđima, a supovci su me naizmjenično udarali šakama u glavu i pokušavali da me udare nogama u stomak. Cijelim putem su me kočijaški psovali. Jedan od supovaca koji su me udarali je primijetio: 'Pazi životinje, koliko ga udaramo a nikako da padne!' Zatim su me stavili u milicijska kola, ali svaki čas je neko otvarao vrata i tom prilikom me udarao..."

GRUDVANjE SA
MILICIJOM

POSLE intervencije konjičke milicije, grupa od dve-tri stotine studenata krenula je ka američkoj ambasadi. Studenti su se uglavnom mirno kretali osim što se pred zgradom SSNO (Generalštab na uglu Nemanjine i Kneza Miloša) mogao čuti pokoji uzvik, kao "Vojska spava!"

Pred zgradom američke ambasade studenta su uzvikivali antiameričke parole i odbijali da poslušaju zahteve milicije da se raziđu. Posle kraćeg ubeđivanja i tu su proradili pendreci. Ovog puta razlog je bio ometanje saobraćaja. Uhapšeno je dvadesetak studenata, i svi su dobili po mesec dana zatvora.

Posle je studentska komisija koja je ispitivala slučaj utvrdila da je milicija hapsila nasumice. Tako su se u zatvoru našli i oni koji nisu učestvovali u izgredima, osim što su se tog dana zatekli na fakultetu.

Među uhapšenim studentima bili su: Zoran Ristić, Ante Turudić, Ljubomir Brajković, Radovan Lović, Slobodan Simić, Georgije Petački, Alija Hodžić... Svima njima sudije Dragomir Stevanović, Steva Širgovski i Tanasije Milenković ljubazno su uručile rešenja o kažnjavanju, a razlozi su bili: povrede milicionera (čija se imena ne spominju), bacanje snegom na milicionere i građane, ulična galama, psovke itd.
Interesantan je ovaj detalj: Alija Hodžić, u to vreme predsednik fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta, kažnjen je "zbog fizičkog napada na milicionera ispred američke ambasade u Knez Mihailovoj ulici", iako se američka ambasada nalazila u Ulici kneza Miloša!

POSLE ovih burnih događaja, kao što i priliči, formirane su dve komisije. Studentsku komisiju su sačinjavali nastavnici: Ljubomir Tadić, Zagorka Pešić Golubović, bivša supruga tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića, Dragoljub Mićunović i studenti: Anka Bjelobaba i Alija Hodžić. Komisiju Univerzitetskog komiteta SK sačinjavali su: Zvonimir Damjanović, Sveta Kostić, Žarko Bulajić, Ratko Butulija, Radovan Lukić i Đorđe Stanković. Po nekim tvrdnjama, drugoj komisiji su pomagali Miroslav Pečujlić, Bora Pavlović, Latinka Perović, Tika Berisavljević, Kolj Široka.

Sastanci komisije proticali su u mučnom natezanju zavađenih strana. Na jednom od tih sastanaka zabeležen je ovakav dijalog između profesora Ljubomira Tadića i člana Centralnog komiteta SK Kolja Široke:

"Ja ovde zaključujem jednu stvar: ne možemo u istoj partiji da sedimo mi i vi. Ljuba Tadić i ja ne možemo biti u istoj partiji" - energično je rekao Kolj Široka.
Tadić je odmah replicirao:

"Kolja, ovo si sjajno formulisao. Ti i ja stvarno nemamo šta da tražimo u istoj partiji! Mada mi je jasno za koga će od nas dvojice Partija da se odluči".

Kasnije će se ispostaviti da su reči Kolja Široke bile proročanske.

EPILOG: Komisija Univerzitetskog komiteta je zaključila da je upad milicije na fakultet bio prenagljen, komunistima Gradskog SUP-a je preporučeno da kritički ocene ponašanje svojih ljudi i utvrde odgovornost za nastale političke posledice.

Istovremeno, Aleksandar Kron je smenjen sa dužnosti sekretara fakultetskog komiteta SK i izbačen iz partije, Jadran Ferluga kažnjen je poslednjom opomenom, dok je Alija Hodžić dobio opomenu.

Ovi događaji prepliću se sa vremenom kada se već osećaju neke posledice privredne reforme. Počinju žustre debate o socijalnoj nejednakosti. Dolazi do prvih likvidacija neuspešnih preduzeća, radnici ostaju bez posla. Prvi vozovi naše radne snage kreću ka "trulom" Zapadu. U štampi se lansiraju nove parole: "Nemamo svi iste stomake"; "Protiv uravnilovke"; "Tržište je jedini i najbolji sudija".

Bio je to šok za društvo naviknuto na harmoničnu teoriju radnog naroda, po kojoj smo svi jedna složna i solidarna zajednica.

Životni standard vidljivo opada. Plate u društvenom sektoru su sve niže. Profesorske naročito. Penzioneri jedva krpe kraj s krajem. Mladi sve teže dolaze do posla. Uopšte, mnogi imaju osećanje suvišnih ljudi.

Nepunih deset godina nakon donošenja "najprogresivnijeg" Programa SKJ (Sedmi kongres SLJ 1958. u Ljubljani), ciljevi koji su u njemu formulisani kao da su sasvim gurnuti u stranu.

Istovremeno je tekla i izvesna politička liberalizacija. Rasprave o pravcima razvoja socijalizma, kako se tada govorilo, postajale su otvorenije i slobodnije.