Zašto Srbi nemaju pravo na svoja ljudska prava?

Florijan Biber, niko i ništa i takozvani ekspert za Balkan, tako sam sebe opisuje i uvereni smo da i jedno i drugo odgovara istini, tvitovao je posle upokojenja patrijarha srpskog Irineja. Bez sumnje zlurado: „Nauka protiv religije 2:0.“ Prvi pogodak u ovom uvredljivom i pri tome bezdušnom prebrojavanju valjda je bila smrt mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija…

Uzgred budi rečeno, a eto, i poređenja radi, britanski Bi-Bi-Si došao je do računice da je barem 50 katoličkih sveštenika preminulo od virusa korona, i to samo u Italiji. A i ta je računica bila izvedena još 25. marta, što znači da je sva prilika da je broj do danas, nažalost, postao mnogo veći. „Vašington post“ je pak još 19. aprila pisao da je (do tada) preminulo 30 protestantskih biskupa, i to samo onih koji su pripadali najvećoj crnačkoj pentekostalnoj crkvi u Americi. Što takođe znači da je ukupan broj daleko tragičniji.

Pa onakvih morbidnih računica, u kakvu se upustio Florijan Biber, nije bilo.
Uostalom, baš kao što nigde, izuzev u slučaju Srba i njihove crkve, nije bilo ni karikatura, poput one koju kao karikaturu nedelje na istaknutom mestu objavljuje portal autonomija.info, virusa koji ruši pravoslavne monahinje i monahe kao kegle.
Bilo bi to ocenjeno kao neprikriveni rasizam, zar ne, ako bi na njihovom mestu bili prikazani preminuli crni sveštenici. Ili neprimereni antisemitizam kad bi tako bili poređani jevrejski rabini.

Najzad, i druge su profesije podjednako a možda i više pogođene pandemijom kovida 19, sportisti na primer, ili političari, pa ovako neumesnih dosetki nije bilo. Ili druge kategorije stanovništva koje naročito stradaju od kovida, dijabetičari ili astmatičari recimo. Koliko bi neukusno bilo kad bi oni bili poređani pa porušeni onako kao kegle.
U slučaju Srba i njihove crkve, međutim, dozvoljenim se čini i ono što u drugim slučajevima nije.

I nema mesta izgovoru da je autor ove karikature Dalibor Stupar, hoćemo da kažemo, i to zaista bez uvrede, karikaturista i novinar čije ime i delo nisu poznati široj javnosti, pa zato na nju i ne bi trebalo da imaju mnogo uticaja. Zbog čega bi sve i moglo da se otpiše kao individualni izliv bezobzirne nepristojnosti, kome ne vredi pridavati pažnju zato što nema opsežnijeg društvenog značaja.

Problem je, međutim, u tome što je tu svoju karikaturu – i pride tekst pod naslovom „Kako smo sahranili sekularnu državu“, o toj liniji diskusije nešto kasnije – Stupar objavio na spomenutom portalu autonomija.info. Čiji je izdavač Nezavisno društvo novinara Vojvodine, što ovom slučaju ipak dodaje na značaju.

Tim pre što se u uredništvu ovog portala nalazi i Dinko Gruhonjić, nekadašnji predsednik a sada član Izvršnog odbora NDNV-a. Koji, u jednom skorašnjem intervjuu s Andrejom Nikolaidisom, o Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori govori kao o „okupatorskoj crkvi koja je zapravo i imala tu misiju posle Prvog svetskog rata“, i svom sagovorniku postavlja sugestivno pitanje „je li to verska organizacija, je li to organizacija koja je – čini se na momente – i paramilitarna“?

I Gruhonjić i Nikolaidis, podsetimo, nalaze se među potpisnicima onog Apela 88 za zaštitu Mila Đukanovića i namere njegovog režima da privatizuje crkvu u Crnoj Gori. I toliko o njihovoj principijelnoj posvećenosti demokratskim vrednostima, ko je u stanju da u Đukanoviću prepozna demokratu ništa bolje i ne zaslužuje.

A i njihov kolega sa spiska 88 Aleksandar Olenik, advokat, povodom sahrane patrijarha Irineja poteže pitanje virusa. I traži hapšenje vladika i sveštenika SPC: „Tužilaštvo, hoće li ta krivična prijava? Ili je svetost iznad zakona? Ili da im damo još 2 miliona evra, našeg novca, ne bi li nas brže i efikasnije sve zarazili?“

Ova zarazna crkva, inače, za Olenika predstavlja „klerikalnu/lopovsku/pedofilsku/srednjovekovnu/militarnu i parapolitičku falangu koja sebe naziva SPC“ – njegov tvit od 2. januara ove godine – a slutimo da baš na ovom mestu valja primetiti i da prilikom letošnjih demonstracija u Beogradu, zbog najave policijskog časa usled rasplamsavanja epidemije kovida 19, ni Olenik ni drugi koji sad pozivaju na kažnjavanje crkve zbog kršenja mera zaštite od kovida nisu pozivali na kažnjavanje demonstranata zbog iste okolnosti. Što dovoljno govori o doslednosti njihove kritike. Najzad, ako su sad zbilja zabrinuti zbog prenošenja virusa, zašto se ne brinu i zbog njegovog širenja po kafićima i klubovima sa živom muzikom, kao da se virus prenosi samo u crkvama…

Virus im je, dakle, samo izgovor za izlive niskih strasti i nepristojnih komentara, ne i njihov stvarni uzrok.

Elem, spomenusmo, osim onom karikaturom, Dalibor Stupar svoje je mišljenje preko portala NDNV-a izrazio i kroz tekst pod naslovom „Kako smo sahranili sekularnu državu“ u kome konstatuje kako je „crkva očigledno jača od zakona i države“, i upozorava da (nam) se „smeši pravoslavna džamahirija, sa svim blagodetima koje fundamentalizam sa sobom nosi“.

- Vojska nema šta da traži na sahrani verskog službenika. Osim u džamahiriji… U pitanju je pokušaj pravljenja tzv. pravoslavne džamahirije. Bez brige, neće moći. Eto, i to smo rešili - tvituje i Aleksandar Olenik.

- I, šta TAČNO radi vojska sekularne države na sahrani verskog poglavara… Po važećem Ustavu Srbije, Država i Crkva su odvojene i nijedna konfesija se ne može nametnuti za državnu. Ovako, ako Vojska danas nosi kovčeg, sutra će joj popovi komandovati i šta i koga - na istom će tragu i Nenad Čanak, inače, i sam jedan od 88 potpisnika Apela.

Dok će se Vesna Pešić požaliti: „Zašto trodnevna žalost, to nema nikakvog smisla. Da li smo mi republika? Kakve veze država i crkva imaju? Ovo je udar na državno uređenje…“
E pa neće biti da je tako. Prema važećem Ustavu Srbije, koji su građanke i građani Srbije izglasali (i) zahvaljujući tome što ih je patrijarh Pavle pozvao da to učine, Republika Srbija definisana je kao država srpskog naroda. Srpskog naroda i njegove države ne bi bilo da nije bilo njegove, naše crkve. Našu istoriju pisali smo svi zajedno, i nema ničega prirodnijeg nego da patrijarha srpske crkve, uz narod, isprati počasna garda Vojske Srbije. To je naša vojska koliko i naša crkva, a naša je i država jer tako i ustav kaže.

Isto je bilo, uostalom, od trodnevne žalosti do garde, i 2009. godine kada nam je preminuo patrijarh Pavle.

I čule su se i tada iste kritike, jednako neprincipijelne i nedosledne kao i ove danas. I upravo se kroz tu nedoslednost i razotkriva sva suština ove priče; ne kritikuje se naša crkva, i to u osetljivom času upokojenja njenog i našeg patrijarha, zarad principa i iz stroge doslednosti, već se samo traže nekakvi tobožnji principi da im posluže kao izgovor za napad na našu crkvu. Što te napade pretvara u nevešto prikriveni govor mržnje. Tim pre što nam ni saučešće nisu izrazili, a bilo bi čovečno.

A „ima vas poprilično koji pojma nemate da govor mržnje nije sloboda govora“, nadobudno je srpsku javnost podučila početkom ove godine Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, inače, saborac (saborkinja?) Aleksandra Olenika sa izborne liste „Ujedinjene demokratske Srbije“.

Sada se ministarka za koju niko nije glasao nije oglasila. Ni izrazom žaljenja zbog patrijarhove smrti, ovo kao doprinos društvenom dijalogu za koji je zadužena a i sa nama koji žalimo za patrijarhom valjda treba komunicirati, ni kritikom onih koji nam vređaju osnovno ljudsko pravo da budemo tužni zbog upokojenja našeg patrijarha Irineja.
Ali Srbi, izgleda, nemaju pravo na svoja ljudska prava, već samo da trpe uvrede i poniženja. I tako dok ne shvate da im je dosta toga.