Pod tuđ teret podmetao svoje rame

Svojom blagom reči, dobrotom i duševnošću, koja se ogledala na njegovom licu, oplemenjivao je svakog vernika i plenio svakog sagovornika. Reči su mu bile dobro promišljene a mišljenja i postupci odmereni i primereni vremenu i prilikama u kojima je delovao i predvodio svoj verni narod.

Njegove propovedi nisu bile zamagljene visokom retorikom, i o najsloženijim pitanjima vere i života, koja svaki čovek sam sebi postavlja, govorio je jednostavno i razumljivo kako bi jevanđeljsko učenje na prikladan način približio svakom verniku. Jevanđeljske pouke u svojim besedama često je potkrepljivao pričama i anegdotama iz narodnog života. U njegovoj pastirskoj praksi moglo se prepoznati i bogato pedagoško iskustvo.

I u svom, voljnom i nevoljnom, sudelovanju u svetovnom, društveno-političkom životu, patrijarh je svojim dostojanstvom, postojanošću i mudrošću delovao kao arhipastir i učitelj. Njegova osnovna duhovna i nacionalna opredeljenja bila su čvrsto utemeljena u jevanđelju i našoj istoriji i tradiciji, tu nije bilo kolebanja i dvoumljenja. Govorio je kao što je i mislio, jasno i uverljivo, vazda imajući na umu najviše nacionalne i državne interese, onako kako i dolikuje tronu na kome je stolovao. Njegove stavove osnaživali su monaški mir, ton i blagost probranih reči kojima je te stavove iskazivao. Kao i nesumnjiva harizma koja je bila njegova karakterna oznaka.

Znao je šta je posao crkve, šta države, ali kad je reč o odlukama koje dalekosežno određuju sudbinu naroda, verovao je da je tu nužna vizantijska „simfonija“, skladno delovanje svetovne i duhovne vlasti. Stoga je ponekad, u nuždi, i pod tuđ teret podmetao svoje rame. Ali možda je upravo zato, uprkos velikim sporovima i u državnoj i u crkvenoj hijerarhiji, neretko uspevao da njegovo mišljenje bude uvaženo. Bilo da je, primerice, reč o Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, Srbima u Crnoj Gori, ili nekom drugom državnom ili nacionalnom problemu.

Brinuo je o Srbima gde god da žive, obilazio ih je i opominjao da čuvaju svoj nacionalni identitet, ali se i kao hrišćanin trudio da, koliko je bilo moguće, doprinese prevazilaženju aktuelnih raskola u pravoslavlju. Kao i da poboljša odnose s Rimom i zapadnim hrišćanstvom.

Upoznao sam ga pre četvrt veka, 2004. godine, kad me, kao niški episkop, pozvao da besedim na Svetosavskoj akademiji. Tad smo poduže razgovarali, najviše o mukama Srba u Bosni i Hercegovini. Ostavio je na mene upečatljiv utisak, tako da sam kasnije s više pažnje pratio ono što je govorio istupajući u javnosti. Posle sam ga sretao kao patrijarha u različiti prigodama; to su bili uglavnom usputni susreti, ali me vazda pozdravljao s prisnim osmehom kao da smo dobri stari poznanici.

Kada je 2010. godine biran patrijarh, molio sam Gospoda da njemu podari tu dužnost, čast i slavu. Imajući u vidu dramatične državne prilike, političke sukobe i ozbiljne nesuglasice u samoj crkvi, verovao sam da bi upravo on, sa svojim vrlinama, u tom teškom istorijskom trenutku najdoslednije poštovao zavete i putokaze koje je označio patrijarh Pavle. Njih dvojica su već poduže hodili istim putem i o budućnosti svog naroda mislili na isti način. Moglo bi se reći: bili su dosta različiti, ali se nisu razlikovali. I posrećilo se! Neka Bog tako izabere i ovog puta – da budući arhipastir nastavi stazom svojih prethodnika. Jer čekaju nas iskušenja nimalo lakša od onih pre deset godina.
Patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije preporučili su se budućnosti i kao veliki zadužbinari i ktitori, mitropolit sa sedamsto novih i obnovljenih crkava u Crnoj Gori, posebno velelepnim hramovima u Podgorici i Baru, a patrijarh gradnjom Hrama Svetog Save na Vračaru, čijem je dovršenju, posle više od sto dvadeset godina, on najviše doprineo. Gospod je odlučio da se Njegova svetost patrijarh prvi „useli“ u svoj večni dom u kripti Hrama, budućem počivalištu svih naslednika svetosavskog trona. Patrijarhovi zemni ostaci su, metaforično rečeno, „uzidani“ u temelje Hrama, isto onako kao što su mitropolitove mošti „ugrađene“ u temelje Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici. Tako je božjom promišlju zadovoljena najviša pravda i odužen dug prema ovoj dvojici apostola srpske crkve.

Upokojenjem patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija, za samo dvadesetak dana, otvorene su dve duboke rane na telu srpske crkve i biću srpskog naroda. Naša je obaveza da sledimo njihove zavete i putokaze kako bi te rane što bezbolnije zacelile, iako ožiljci nikad neće biti izbrisani. Kao ni njihova dela iz naše kulturne istorije, i blažene uspomene iz sećanja srpskog naroda.