CARSKA RUSIJA PROTIV UJEDINJENJA: Politički vrh u Petrogradu nije verovao u jugoslovensku ideju

Rusija, Engleska i Francuska nisu prihvatile Deklaraciju, niti uvažavale ambiciozne zamisli srpskih političara da se na Balkanu stvori nova državna tvorevina - Jugoslavija.

U carskoj Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koji su delile ozbiljne konfesionalne razlike. Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, energično se suprotstavljao stvaranju države u kojoj bi zajednički živeli pravoslavci i katolici. Sazonov je isticao da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude snažna i teritorijalno uvećana država koja će imati širok izlaz na Jadransko more, jer je podnela najveće žrtve i učinila najveće usluge saveznicima.

HRVATSKI novinar, političar i član Jugoslovenskog odbora u Londonu - Frane Supilo u to vreme se nalazio u Rusiji, gde je, kako je govorio, naišao na "čvrst pravoslavni bedem". Pokušao je da ubedi kneza Jusupova, jednog od najuticajnijih predstavnika ruske aristokratske elite, da pet miliona Hrvata i Slovenaca želi da se ujedini sa Srbima. Od njega je dobio sledeći odgovor: "Sva je nesreća u tome što su tih vaših pet miliona - katolici. Da su pravoslavni, kako bi sve to drukčije išlo. Vi slušate papu, dakle glavara izvan države." Supilo je uspeo da dođe i do Sazonova, koji mu je otvoreno izneo razloge zbog kojih ne uvažava ideju ujedinjenja "jednog naroda sa tri imena". Vidno razočaran, hrvatski političar je iz Petrograda uputio 11. aprila 1915. godine telegram Nikoli Pašiću u kojem je rekao da mu je Sazonov izrazio "sumnju u uspeh naših zajedničkih ideala, te je kategorički naglasio da će Srbija dobiti lepu odštetu i doći na more, ali da je naš jugoslovenski program neostvariv". Prema Supilovu mišljenju, "Sazonov ne želi to ujedinjenje zbog verskih razlika između Srba, Hrvata i Slovenaca".

VRATIVŠI se iz Rusije, bez "vidnih rezultata", Supilo je na sastanku Jugoslovenskog odbora, koji je održan 24. juna 1915. godine u Londonu, obavestio prisutne da se "ruska vlada protivi ujedinjenju katoličkih Hrvata i Slovenaca s pravoslavnim Srbima".

Slovenački i hrvatski političari su bili ogorčeni na Sazonova i druge ruske istaknute ličnosti, ne samo zbog toga što su se ovi protivili ujedinjenju "jednog troimenog naroda", nego i zato što se Rusija zalagala da Srbija posle rata dobije Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Srem i Bačku, kao i veliki deo jadranske obale sa Splitom i Dubrovnikom... Ali, nastojanje većine ruskih političara da se Srbija teritorijalno proširi i izađe na Jadransko more, kao i njihovo protivljenje stvaranju jugoslovenske države, postalo je besciljno onog trenutka kada je u Rusiji izbila revolucija. Nova sovjetska vlast imala je drugačije poglede na međunarodnu situaciju, pa i na prilike na Balkanu. Neki istoričari zbog toga smatraju da je propast ruske carevine bila fatalna za Srbiju i srpski narod.

PREDNOST DATI HRVATIMA

ZVANIČNA politika britanske vlade do pred sam kraj Prvog svetskog rata bila je usmerena ka tome da se sačuva Austrougarska, što je isključivalo mogućnost rađanja nove državne tvorevine na Balkanu. Među malobrojnim zagovornicima "jugoslovenske ideje" bili su Vilijam Siton-Votson i Vikem Stid. Siton-Votson (1879-1951) bio je ugledni engleski istoričar, koji je dobro poznavao prilike na Balkanu, dok je Stid (1871-1956) uživao ugled jednog od najboljih britanskih novinara, koji je jedno vreme bio urednik spoljnopolitičke rubrike a kasnije i glavni i odgovorni urednik uticajnog londonskog lista "Tajms". Mnogi domaći i strani istoričari su davali veliki značaj ulozi Vilijama Siton-Votsona i Vikema Stida u stvaranju Jugoslavije, što je u osnovi tačno, ali su izbegavali da kažu da su se oni zalagali za jugoslovensko ujedinjenje po meri engleskih interesa, prema kojima je u novoj zajednici trebalo dati prednost "zapadnim katoličkim Hrvatima" u odnosu na "istočne pravoslavne Srbe".

TRGOVAČKI PRISTUP ENGLEZA

ISTORIČAR i akademik Dragoljub Živojinović smatrao je da je memorandum engleskog ministra inostranih poslova Edvarda Greja, po svom obimu i političkim implikacijama, predstavljao korak dalekosežan po značaju i posledicama: "Pre svega, on je potpunije nego dotada predstavljao britansku koncepciju i istovremeno davao podršku ideji Velike Srbije. Predlog je predviđao ujedinjenje sa Srbijom svih onih krajeva Austrougarske u kojima je srpski etnički živalj sačinjavao većinu ili bar određeni procenat stanovništva. Grej se zalagao da Srbija treba da dobije ekonomski (trgovački) pristup na more."