TAJNA TITOVOG DNEVNIKA: Lične spise Broza nisu spominjali ni biografi, a evo šta piše u njima (FOTO)

O postojanju ovog maršalovog ličnog ispovedanja ništa se nije znalo sve do leta 2009, kada je Arhiv Josipa Broza Tita pripojen Arhivu Jugoslavije.

Tragajući za dokumentima i stenogramima iz vremena Brozovog obračuna sa liberalima u Srbiji, sa srpskim rukovodstvom koje su predvodili Marko Nikezić i Latinka Perović, sedamdesetih godina prošlog veka, Pero Simić je u jednoj od arhivskih kutija naišao na jedan blokčić dimenzije 14h18 i na kožni rokovnik širine 18, a visine 25 centimetara.

Kada je prelistao, imao je šta da vidi. Pred njim je bio dnevnik "najvećeg sina naših naroda i narodnosti". Do tog trenutka, ni za Titova života, ni posle njegove smrti, dnevnik nisu pominjali ni Brozovi službeni biografi, ni njegovi najbliži saradnici. Gotovo je neobjašnjivo da niko od istoričara nije bar prelistao dokumenta iz Titove zaostavštine, bez kojih je nemoguće razumeti i objasniti poluvekovnu istoriju države koje više nema i uzroke zbog kojih se ona raspala.

Zato je Pero Simić tih sparnih julskih dana 2009. bio više nego iznenađen kada je već u prvoj od desetak kutija Titovih ličnih dokumenata otkrio ovaj dragoceni istorijski spis.

Neverica je trajala danima, bez obzira na to što je sve ukazivalo na punu autentičnost ovog potpuno nepoznatog Titovog ispovednog štiva. Tim pre što je ovaj istraživač, koji je "preorao" kompletne sovjetske i Kominternine arhive, nailazio na mnogobrojne pokazatelje da prvi čovek druge Jugoslavije, nije pokazivao previše interesovanja za dnevničko-memoarske beleške o svojim bogatim iskustvima.

SVOJ dnevnik Tito je pisao u dva dela. Prvih 46 stranica napisao je u omanjem bloku, u čijem levom gornjem uglu svake stranice je utisnut grb Jugoslavije, a ispod njega odštampan latinički tekst: "Pretsednik Ministarskog saveta, ministar narodne odbrane, Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito." A drugi deo dnevnika, koji ima 42 rukopisne strane, ispisan je u rokovniku obloženim crnom kožom.

Tito je pisao dnevnik gotovo svakodnevno, a iz čega može da se razume tehnologija njegove vladavine, način mišljenja, ali i mnoge osobine i karakterne crte. Bilo je to u periodu kada je sukob sa Sovjetskim Savezom i zemljama istočnog lagera na vrhuncu. Na granicama Mađarske, Rumunije i Bugarske koncentrisan je veliki broj sovjetskih jedinica i, naravno, njihovih satelita.

Prve rečenice u dnevniku glase: "Nisam mislio da pišem dnevnik, ali mi svakodnevna praksa sve više pokazuje da se moram primiti i ovog mučnog posla bez obzira na silnu opterećenost raznim poslovima. Razumije se, to će biti pre neke vrste podsjetnik koji će mi poslužiti za kasnije, prema tome ću registrirati samo neke najbitnije stvari."

Tog dana, 2. novembra 1950. zapisuje i ovo: "Danas u 9.30 pozvao sam na razgovor general-potpukovnike Ivana Gošnjaka i Koču Popovića. Tema razgovora bila je pomoć zbog suše koja nas ove godine pogodila i zbog čega smo se obratili američkoj vladi."

Tito ih obaveštava da mu je američki ambasador u Beogradu Džordž Alen preneo poruku iz Vašingtona da bi američka vlada Jugoslaviji mogla dati pomoć mimo Kongresa SAD "samo time što bi (predsednik SAD Hari Truman) naveo odbrambene razloge za Jugoslaviju, jer su posljedice suše (u Jugoslaviji) tu odbrambenu sposobnost oslabile".

SUTRADAN, 3. novembra beleži: "...danas prvi puta poslije rata poslao sam ličnu depešu jednom zapadnom šefu države: Poslao sam čestitku gosp. Trumanu, predsjedniku Sjedinjenih Američkih Država povodom terorističkog napada na njegov život, odnosno pokušaja atentata."

Dvanaest dana kasnije 15. novembra zapisuje da ga je tog prepodneva posetio Boris Kidrič i preneo utiske sa plenuma Oslobodilne fronte Slovenije. "Kaže da je nacionalni šovinizam zahvatio prilične razmjere ne samo u redovima inteligencije već i kod drž(avnih) službenika. U Sloveniji se najizrazitije ispoljava ponovno oživljavanje sitnoburžoaskih tendencija i shvatanja. Ti elementi smatraju da je sada već došao čas da istupaju napolje."

Dana 19. novembra Tito je u lovu u Bačkoj. "Danas sam pošao sa još tri druga u lov na fazane i zečeve u Bačku. Imao sam sreću, jer sam ustrijelio 26 fazana i 14 zečeva."
Sledećeg dana, 20. novembra, Tito piše o nadbiskupu Alojziju Stepincu: "Danas sam javio ministru unutrašnjih poslova Hrvatske (Ivanu Krajačiću) da obustave daljnje posjećivanje Stepinca sa strane raznih stranaca. Postao je prilično drzak otkako ga počeše stranci posjećivati."

ČETVRTOG dana decembra zapisuje: "Održao sam sjednicu Sekretarijata Politbiroa CK, uz prisustvo vojnih rukovodilaca Koče Popovića, Ivana Gošnjaka i Peke Dapčevića. Tražio sam da se hitno preduzmu izvjesne mjere zbog opasnosti da nas neko sa Istoka ne iznenadi. Riješili smo da se Dedinje malo raseli, tj. da si neki rukovodioci nađu stanovanja na drugim mjestima, a članovi Politbiroa da spavaju negdje na drugim mjestima sa familijama, ako dođe do bombardovanja noću sve bi postradalo. Operativni dio Generalštaba se opet premješta van Beograda, itd."

Najzanimljivija beleška u dnevniku je napisana 21. decembra 1950. - šta uraditi ako Sovjeti napadnu: "Poslije akademije (povodom dana JNA) sam kod mene kući (u Beogradu) dugo sjedio sa drugovima Kardeljem, Markom (Aleksandrom Rankovićem) i Đidom (Milovanom Đilasom) i razgovarali smo o tome šta sve moramo preduzeti u slučaju napada na nas, u slučaju da mi ne izdržimo dugi rat na našoj zemlji itd. Ja sam pitao drugove šta misle o tome da se mi povučemo i van naše zemlje sa jakom armijom i da se kasnije sa takvom i vratimo, jer ćemo samo na taj način spasiti socijalizam u našoj zemlji. Sva trojica su se potpuno složila, kao što su se dan ranije složili Gošnjak i K. Popović."

Pet dana kasnije razrađuje ovu ideju: "u zemlji voditi partizanski rat sa 100.000 boraca. Komandant Tempo Vukmanović."

Pretposlednjeg dana 1950. Tito piše: "Danas smo dobili pouzdane informacije da Rusi preko svojih satelita pripremaju u prvoj polovini 1951. godine obračun sa našom zemljom."

Četiri dana kasnije, 3. januara 1951. piše da je održao sednicu Vrhovnog vojnog saveta, na kome se razgovaralo o evakuaciji stanovništva i raznih dobara iz ugrožene zone Jugoslavije u slučaju sovjetskog napada.

U SREDU 24. januara, Tito zapisuje: "Jučer na večer otišao je drug Đilas u Englesku. Nadam se da će biti bolje sreće no onda kada sam ga slao posljednji put u Moskvu."
Poslednja tri dana januara 1951. Tito je bio u Belju u lovu: "Moji rezultati su opet bili najbolji jer sam ustrijelio pet jelena, dve divlje svinje i jednu lisicu. Ovaj puta smo imali zadatak da odstrijelimo samo škartove kojih se već previše namnožilo."

Dana 11. februara Tito ne krije zadovoljstvo: "Vratio se drug Đilas danas sa puta u Englesku. Iz onog što on priča i iz pisanja engleske štampe vidi se da je taj put i razgovori sa odgovornim državnim rukovodiocima imao veliki značaj za naše nastojanje da se izbjegne izolacija naše zemlje, koju tako uporno nastoje postići naši 'prijatelji' sa Istoka."

Narednog dana Tito prima Perkinsa, pomoćnika državnog sekretara SAD, a šest dana kasnije u goste mu stiže stari znanac, general Hantington, šef američke vojne misije u Titovom Vrhovnom štabu 1944/1945. godine.

"Smatra da će govoriti sa (predsednikom Amerike) Ajzenhauerom da nam se pomogne."
Od tog dana Tito više nije vodio dnevnik.