ON SAM BIO JE NAŠ HRAM: Ceo govor predsednika Vučića nad odrom prvojerarha

Njegova svetost, patrijarh srpski Irinej, sklopio je oči onako kako je i živeo. U miru, sa sobom, Bogom, sa Crkvom i ljudima.

U miru sa sopstvenim životom, posvećenom Bogu, još od detinjstva u Vidovu kraj Čačka, još od prvih odlazaka u manastire u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, školovanja u Bogosloviji u Prizrenu, Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, do monašenja i rukopoloženja za vladiku, i tada je beskrajno zavoleo Niš, i kasnijeg izbora za patrijarha Srpske pravoslavne crkve.

Taj život je imao jasne ciljeve: Boga, ljubav i Srbiju. I ne manje od toga, celokupan srpski narod, ma gde da živi. I njegov Bog je bio Bog razuma, onaj koji prašta, koji razume, koji voli. Bog svih nas, onaj koji ne deli, nego spaja, onaj koji nas uči i koji nas čuva.

I ljubav je bila osnova svake njegove vere, veća, kao kod svakog pravog hrišćanina, od svega ostalog, jer je dobro znao da su i vera i nada nemoguće bez ljubavi, bez srca koje se predaje i Bogu i ljudima.

A njegova Srbija je bila upravo ona koju je i sam stvarao. Srbija mira, Srbija koja razume, Srbija koja okuplja, koja pobeđuje radom i mudrošću, Srbija koja ne ume i nema potrebu da mrzi.

Hram Svetog Save, koji je toliko želeo i završio, jeste hram baš te i takve Srbije. I gradio ga je, gradeći sve nas. Okupljao nas je, oko njega, da bi bili okupljeni, u njemu. Verovao je da njegova veličina nije samo u dimenzijama, u velelepnosti, u božanstvenom mozaiku, nego u zajedništvu koje taj Sveti hram simbolizuje, na koje poziva. Na mnogo načina, on je i bio i ovaj naš hram. Saborni, mudri, pun milosti i ljubavi. Pred njim, našim duhovnim ocem, mi se nismo delili. Pred njim nije bilo zađevica, zavisti, zlobe i mržnje. I umeli smo da razumemo, isto koliko je i on razumeo. I da praštamo, koliko je on praštao. Da volimo, sve, onoliko koliko je on voleo. Da verujemo, u Srbiju, zajedničku, ništa manje nego što je on verovao. I Srpstvo koje je stavljao iznad svega.

Njegova svetost, patrijarh srpski Irinej, sklopio je oči, i predao dušu svoju Bogu, sa samo jednom željom, sa jednim jedinim amanetom, za sve nas koji smo ostali:

- Da njegov hram, njegov san, nikada ne porušimo. Da ostanemo ono što je stvarao, posvećen Bogu, ljubavi, Srbiji i Srpstvu. Da verujemo, volimo i da to radimo zajedno, okupljeni u hramu mudrosti i mira.

Obaveza je to velika, za nas kojima je uvek bilo lakše da se delimo, nego da se okupljamo, da se svađamo, nego da se mirimo, da se mrzimo, umesto da se volimo, da se svetimo, umesto da praštamo.

I mnogo hramova smo porušili, pre nego što nas je on ubedio da sagradimo ovaj. Hoćemo li ga, učeni njegovom mudrošću, sačuvati, nije više pitanje samo pristojnosti, nego i pitanje našeg daljeg opstanka.

Hoćemo li znati, bez njega, bez njegove blage ruke, i mirne reči, da ostanemo jedno, u njegovom i našem hramu, bez ikakve zlobe, verujući jedni drugima, razumevajući se i praštajući. Kada je, toliko puta, njegova svetost tvrdila da je to moguće, ja sam mu verovao. Vi ste mu verovali, svaki čovek u ovoj zemlji mu je verovao. Zato, verujem i danas. Da će njegovo učenje da ostane. Da ćemo nastaviti da gradimo, i hramove, i Srbiju. Da ćemo imati pameti, zajedničke ciljeve, istu veru i istu ljubav.

Kada se gromada stene odvoji od planine, na njenom mestu ostaje večita praznina koju ni vekovi ne mogu popuniti. Samo se može pamtiti mesto gde je ta gromada stajala, gde se uzdizala, i veličina koju je imala obeležavajući ceo predeo. Takve retke gromade kao što je patrijarh Irinej ukrašavaju planinu i narod u kome se iznedre za sva vremena, i onda kada se odatle fizički izmeste. Pamte se po ovozemaljskim tragovima koje su svojim delom ostavili, po raskošnosti svoje ličnosti, po divljenju koje su izazivali kod svakoga ko je imao sreće da ih ugleda i upozna.

Prostim rečnikom rečeno, patrijarh Irinej ostavio je delo vredno divljenja.

Nije završio, on je suštinski izgradio ovaj najlepši ne samo pravoslavni, već hrišćanski hram na svetu. Zajedno smo ovde bili mnogo puta i znam koliko je čekao dan kad će hram biti završen, koliko je energije i ljubavi uložio u to, a ja, ja sam spreman da kažem da njega nije bilo, gradili bismo ovaj naš hram još decenijama. On je taj koji je za ovaj hram rekao da je nova Sveta Sofija, da će biti najvažnije stecište pravoslavnih vernika u celom svetu. Voleo je Rusiju, predsedniku Putinu bio je beskrajno zahvalan za podršku u izgradnji ovog hrama i verovao u bliskost naših naroda.

Patrijarh Irinej je zaslužan za obnovu kulture sećanja. On je bio taj koji nas je okupio, kao pravi svetosavski duhovni vitez, oko borbe i žrtve našeg naroda. Sramotili smo se godinama, ćutali o patnji našeg naroda, činjenice zbog straha od političkih sankcija sakrivali od naroda, od sebe, dok Irinej, Njegova svetost, to nije promenio. Zahvaljujući njemu, više nego bilo kome drugom, danas sa ponosom govorimo o junacima sa Košara, oni dobijaju svoje ulice, bulevare, spomenike. Ne stidimo ih se, kao što je to doskora bilo, već se njihovim delom ponosimo. Šest godina već ima kako sa njegovim blagoslovom obeležavamo NATO agresiju, ne kampanju, kako su nam neki u amanet ostavili, i ne plašimo se da istinu kažemo u lice celom svetu, boreći se za mir i prijateljstvo i sa onim narodima koji su u toj agresiji učestvovali. Patrijarh Irinej blagoslovio je večno sećanje i svakogodišnje održavanje zajedničkog pomena Srbije i Srpske povodom strašnog zločina počinjenog nad krajiškim narodom, nad junačnim Srbima Krajišnicima. Zato svake godine uz suze i beskrajnu tugu obeležavamo stradanje našeg naroda u "Oluji".

Više od svega, obnovio je duh jedinstva i zajedništva srpskog naroda. Srbiju i Srpsku nije odvajao jednu od druge. Rođeni Čačanin, kojeg su svi prekodrinski Srbi voleli i poštovali. Zahvaljujući i njegovom angažmanu, molbama i molitvama, nije bilo zađevica i svađa između Srba istočno i zapadno od Drine. Čuvali smo i brinuli jedni o drugima kao nikada u svojoj istoriji i pritom nikoga ne ugrožavajući. Brinuo je i za sudbinu našeg naroda u Crnoj Gori i sa tom brigom u rajsko naselje otišao. Nije prihvatao, i po tom pitanju je bio beskompromisan, podelu naših ljudi i našeg naroda po avnojevskim šavovima, iako je poštovao svaku od tako priznatih, novostvorenih država.

Ipak, najveća briga mu je bila Kosovo i Metohija. I tu, i po tom pitanju, iako je deo života proveo u Prizrenu, postupao je racionalno i hladne glave, tražeći načine da sačuvamo, ili bar ne priznamo nezavisnost Kosova, razumevajući tešku realnost i sve istorijske greške koje smo počinili, ali je verovao i u narastajuću snagu srpske države i, ponekad, pomalo i naivno, njenu moć da ubedi svet da je za Kosovo i Metohiju dobro samo pravično i pravedno rešenje. Poštovao je zapadni svet i bio uverenja da će kad-tad razumeti Srbe i prihvatiti bar deo naših argumenata.

Irinej je bio veliki patrijarh. Pomirio je i ujedinio podeljenu Crkvu u Americi i izborio se za povratak oduzete imovine. Uspostavio je partnerski odnos sa državom govoreći da "država treba da radi svoj posao a Crkva svoj". Radeći tako jačali su i država, i Crkva, na sreću naroda. Uspostavio je dijalog sa Vatikanom i ubedio papu Franju da Stepinac nije svetac. Iza njega ostaju obnovljene crkve, manastiri, bogoslovije i nikada snažniji dobrotvorni rad Crkve od narodnih kuhinja do pomoći bolesnima. Završio je Hram Svetog Save, san devet srpskih patrijarha i beogradskih mitropolita, od mitropolita Mihaila, koji traje 125 godina. On ima sa čim da izađe pred Svetog Savu, svetog kneza Lazara i pred svoje prethodnike. A nama, i narodu, i Crkvi, biće potrebno mnogo mudrosti da sačuvamo ono što nam je ostavio.

Takvu Srbiju moguće je zastupati i na nebu i na zemlji. I dok on to nesebično bude činio u višim sferama, ovde, na zemlji, to možemo samo mi. Manje od toga, bilo bi nečasno. Više od toga, gotovo da je nemoguće. Bezgranično poštovanje i ogromnu ljubav kod svoga naroda, patrijarh je stekao neprestano delajući sa patrijarhom srpskim Pavlom, stalnom spremnošću na žrtvu, duboko svestan učenja Svetih otaca da bez velike žrtve nema velike ljubavi, a bez velike ljubavi nema ni velikih dela. Upravo ta ljubav podigla je iz pepela desetine i desetine razrušenih svetinja, i iz temelja digla nove hramove krunišući veru ovim velelepnim hramom u kome nas je danas okupio naš deda, naš patrijarh, da ga sa svečanom tugom ispratimo u Carstvo nebesko, gde ga sa radošću čekaju Sveti Simeon i Sveti Sava, Sveti Vasilije i Sveti Petar.

Hvala vam, Vaša svetosti, oče naš, na svakoj reči kojoj si nas podučio, na ljubavi koju si usadio u nas, na mudrosti koju smo pratili.

Ostaće Srbija na tvom putu, svesna da je svaki drugi put put propasti, verna tvom delu, tvom hramu, okupljena oko tvojih ciljeva.

To nam je obaveza, to nam je uslov, to nam je zajednička želja, od danas podeljena, a ista, na nebu i na zemlji.

Vječnaja pamjat, učitelju, saborniče i oče.