OVDE SAM SLOBODNIJI, SAMO DA SE POŠTUJE RED: Nemac Hans Hafliker već osam godina je stanovnik Paraćina i ne pomišlja da se vrati

Većina Srba sanja Švajcarsku, a on, Švajcarac, odlučio je da živi u Srbiji! Rođen kraj Berna, radni vek proveo je u Lucernu, sa suprugom Radom koju je tamo upoznao. Proputovao je Evropu vozeći kamion, a kad su on i Rada stigli do penzije, skrasili su se u Paraćinu. Tu su, u međuvremenu, sazidali kuću. Nažalost, pre tri godine Hans je ostao bez supruge, ali nije ni pomislio da se vrati u rodni kraj.

- Moja Rada umrla je od raka, a ja sam ostao sam jer dece nemamo. Ovde smo zajedno kupili plac, kuću napravili kakvu smo hteli. U penziji sam, što bih se u Švajcarsku vraćao? Baš pre nedelju dana bio sam tamo, obišao brata. Ta poseta je trajala 21 dan, pa sam se opet vratio ovde, kući - priča, za "Novosti", vremešni, a vitalni Nemac.

SA teškoćom bira reči jer mu je srpski jezik težak, iako mu je žena bila Srpkinja. A ni osam godina u Paraćinu nije mu bilo dovoljno da jezik savlada. Možda je to i razlog što se Hans ne druži baš sa ljudima. Ponekad obiđe ženinu rodbinu u Buljanu. Zna kako se selo zove, a skoro su mu bila u poseti deca njenog brata.

I u Srbiji, Hans je ostao Nemac. Objašnjava da je u Paraćinu lakše živeti. Ipak, velike su razlike u poređenju sa Švajcarskom.

- Ovde sam slobodniji, radim šta hoću. Pojedinac je praktično bez veće kontrole, što je bolje za čoveka, ali ipak nije dobro. U Švajcarskoj je apsolutni red, počev od komunalnog. Kad smo došli i počeli da zidamo kuću, šokirao sam se brojem pasa lutalica na ulicama. Odmah mi je prišao jedan i pošao za mnom, a ja ga udomio - propoveda Hans, milujući Pumu, prelepog crnog psa o kom je govorio.

NAREDNIH godina Hans je još šest pasa sklonio sa ulice, a sedmog čuva sused u komšiluku. Posle Pume, stigli su Laki, Blondi, Žućko, Crnko i Švrća. Oni su mu sad najveća zabava i celodnevno društvo. Kupa ih, hrani, vakciniše, vodi u šetnju. Pešaka ili automobilom. Srbima zamera što ne vode računa o psima. U Švajcarskoj se na ulici nijedan pas ne može da sretne. Kad se pojavi neki, ide u prihvatilište, a kastracija je obavezna.

Većina Srba misli da su Nemci preozbiljni i hladni, pa smo Hansa pitali da li je to tačno. Po njemu, samo delimično. Ozbiljniji jesu, navikli su na red. Hans smatra da Srbi jesu širokog srca, ali imaju jednu veliku zamerku - nepouzdani su.

- Uvek me iznervira što ne poštuju ni svoje, ni tuđe vreme. Na to nikako da se naviknem. Kad mi treba vodoinstalater ili neki drugi majstor, unapred se spremim na kašnjenje. Stvarno to ne razumem kod Srba. Zakažu dolazak u 12 časova, dođu u dva i to smatraju normalnim. Ja ne smatram, izgubio sam dva sata svoga života.

Naš sagovornik je odličnog zdravlja i lekaru uopšte ne ide. Za dobru kondiciju može da zahvali svakodnevnim, dugim šetnjama sa psima. Izvodi ih po propisu, na povocu, često na Karađorđevo brdo. Druga zabava mu je igranje šaha na internetu. A valjda će, vremenom, kaže kroz osmeh, uspeti da do kraja shvati srpski mentalitet.

PSI I VOŽNjA U AUTOMOBILU

MADA nije ljubitelj fotografisanja, na šta nam je skrenuo pažnju, Hans je prihvatio da ga slikamo sa ljubimcima u trenutku dok se sprema da krene sa njima u šetnju automobilom. Čim čuju zvuk otvaranja vrata garaže "na daljinac", psi dotrče i radosno sami uskaču u vozilo kad im gazda otvori gepek. Voze se tako dugo kroz grad, a završe na periferiji ili na brdu. Tamo im je dozvoljeno da se na miru istrče pre nego što se, na isti način, vrate kući. Zahvaljujući Hansu, umesto ulice, stekli su topli dom.