SVOM SNAGOM JE OŽIVLJAVAO VERU U NARODU: Otac Zoran Filipović: Ja sam čovek koga je patrijarh podigao od malih nogu
NA presto Eparhije niške došao je 1975. godine. Kako Nišlije kažu - u najgore vreme za crkvu, kada je vladala komunistička stega.
Foto J. Ćosin
Nije znao kome može da veruje, nije znao ko šta misli. Raspoloženje prema crkvi bilo je loše, pa se često savetovao sa ostalim episkopima da bi mogao pravilno da postavi službu u ovom gradu. No, ipak, za poslednje tri i po decenije na jugu zemlje izgrađeno je i obnovljeno najviše manastira, napisano najviše crkvenih knjiga, urađeno mnogo za očuvanje vere i običaja.
Ovako otac Zoran Filipović, dugogodišnji sekretar nekada episkopa niškog, sada pokojnog patrijarha Irineja, opisuje svog učitelja, duhovnog oca i velikog prijatelja koga je upoznao kada mu je bilo svega 13 godina.
- Ja sam čovek koga je patrijarh podigao od malih nogu, otkako sam prvi put došao u crkvu sa svojih 13 godina. Čovek koji me je uveo u oltar, obučavao, imao sam tu sreću da mogu sa njim da provedem 10 godina kao njegov đak - priča naš sagovornik.
- Uvek je umeo da razgovara, da sluša ljude i nađe u njima ono što je dobro. Nepomirljiv prema ljudskim strastima, prema željama, uvek je umeo da nađe dobru meru kojom će na blag način da izbegne svako negativno dejstvo. Među mnogima nije bio zbog toga popularan, ali je smelo i hrabro nosio krst svojih odlika.
DECA GA ZVALA "DEDA VLADIKA"
NIŠLIJE ga pamte i kao čoveka iz naroda, sa kojim su uvek mogli da se našale na ulici.
- Deca su ga zvala "deda vladika". Družio se sa svetom i na slavama. Uvek je imao šarma da se našali sa svima. Bio je 35 godina na čelu Eparhije i za to vreme ja najveći broj crkava obnovljeno i izgrađeno iz temelja, među njima Hilandarski metoh, crkva Cara Konstantina i carice Jelene, obnovljen je nakon požara i Saborni hram - kaže istoričar i veliki prijatelj Irineja Miša Rakocija.
Kaže da je za tridesetak godina upravljanja niškom Eparhijom Irinej svom snagom radio na oživljavanju vere u narodu, podizanju hramova, ponovnom uspostavljanju srpskih običaja, slava, ali i crkvene prosvete, te ga je veoma radovalo vraćanje veronauke u škole.
Penzionisani niški sveštenik, otac Raša, koji ga je poznavao od 1961. godine, kaže da patrijarha ni vreme, ni pozicija nikada nisu promenili.
- On je bio meni profesor, a posle je bio rektor Prizrenske bogoslovije. u Njemu je Gospod video Njegovu svetost. Sećam ga se, obično kad ljudi dobiju vlast, bilo duhovnu ili svetovnu, promene se. Kakvog ga znam od 1961. godine kada sam bio đak, pa kasnije kao nastavnik, pa kao rektor Bogoslovije, episkop, i na kraju patrijarh, nije se menjao - priča otac Raša. - Gordost ga nije obuzela ni kada je postao patrijarh, kako često obuzme ljude, već samo skromnost. I po životu i po ponašanju, bio je blizak Pavlu.
Kaže da će ga sveštenici u Nišu pamtiti po skromnosti i dobroti, ali i po tome da je njihovu decu uvek rado krstio i venčavao.