MUK U RODNOJ KUĆI PATRIJARHA IRINEJA: Lakše se uz njega i disalo i hodalo, svima nama je bio vetar u leđa (FOTO/VIDEO)
U RODNOM selu upokojenog patrijarha Irineja – Vidovi kod Čačka, vest o njegovoj smrti rodbina i komšije primili su sa velikom tugom. Patrijarhovoj rođenoj sestri Milijanki Kovačević (86), kao i njegovoj snahi za pokojnim bratom Vukomanom – Desanki (88), bilo je najteže. Milijanka nije imala snage ništa da kaže, samo je plakala i uzdisala sedeći na krevetu ispod uramljene slike njenog brata, koju je stalno zagledala.
Foto: V. Ilić
Ne mogu vam ništa reći. Nemam snage, ne mogu... - kratko nam je rekla Milijanka.
Ni patrijarhov sestrić Slobodan (65) nije skrivao suze žaleći za ujakom, koga je, kako kaže, voleo i poštovao.
- On je svima nama bio vetar u leđa. Navikli smo uz njega da živimo. Lakše se uz njega i disalo i hodalo – rekao nam je Slobodan. - Imali smo tu sreću da živimo uz njega, jer sam shvatio da to nije bio običan čovek... Kasno smo, možda, shvatili koliko je on bio velika ličnost, koliki duhovnik... Kada god nam je nešto učinio pitali bismo ga kako da mu zahvalimo, a on bi uvek odgovarao: “Meni ne dugujete ništa, samo se molite Bogu” Čuo sam se poslednji put telefonom sa njim u sredu. Rekao mi je da je čas dobro, čas loše. Tiho je govorio. Pitao sam ga može li da ustane, da jede, a on mi je odgovorio potvrdno... Njegov sekretar je onda kazao da može i da hoda i da jede, ali da ne sme da ustaje iz kreveta... Nadali smo se najboljem, da će mu pomoći naši i ruski eksperti... Foto: V. Ilić
Slobodan nam je ispričao i da je patrijarh imao veliku želju – da se u njegovom rodnom selu podigne crkva. Na tom putu se dosta uradilo, iznad njegove rodne kuće nikla je i crkva i konak.
- Žao mi je što nije doživeo da mu se ispuni želja da osvešta crkvu koju smo zajedno sagradili u Vidovi. Želeo je da se crkva i konak osveštaju dogodine, na njegov rođendan, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, ali, nažalost, neće dočekati da je osvešta. Poslednji put je bio polovinom avgusta u Vidovi, pratio je svaki ugrađeni kamen u novu svetinju, i baš joj se radovao... Naš narod je danas mnogo izgubio, naša država je izgubila... - kazao nam je Slobodan.
Na samo par stotina metara od zaseoka Kovačević je i rodna kuća patrijarha Irineja. U njoj već dugo niko ne živi, povremeno u njoj borave unuci patriarhovog brata Vukomana. Juče je ispred nje stajala snaja Desanka.
- Ostadoh bez mog Bata... Ode siromah... Ne mogu da zamislim da ga više nema. Nadala sam se da će ozdraviti, i da će u pomoći i ti ruski lekari... Ali, šta ćeš... Htela sam da idem i da ga obiđem, dogovarala se sa unukom Stefanom koji živi u Nemačkoj... Ovako će doći, ali na sahranu moga Bata - kroz plač nam je pričala neutešna Desanka, koja je patrijarha još od kako se udala za Vukomana prozvala Bato.
- Ja sam ga ceo život zvala Bato. Tako je ostalo i pošto se zamonašio, ali i kada je postao patrijarh. Njegova sestra mi je zamerala na tome, rekla bi mi da nije on više Bato, nego Njegova Svetost. Zato sam i njega pitala da li mu smeta, a on mi je kazao da mogu slobodno da ga zovem kako volim. On je bio najbolji čovek koga sam ja u životu znala i koji je hodio ovom zemljom.
CRKVENA zvona na manastirima Ovčarsko-kablarske klisure, koja je poznata i kao mala srpska Sveta gora, a u kojima je slobodno vreme često voleo da provodi patrirah Irinej, oglašavala su se juče na svakih sat vremena. Niko od monaha, međutim, nije želeo da bilo šta priča sa našim novinarima. Zamolili su nas da ih, kako kažu, pustimo da u tišini i molitvi tuguju za patriajrhom Irinejom.
- Kada god bi došao u Vidovu, ili kada bi prolazio kroz klisuru svraćao bi u manastir Preobraženje, taj manastir je posebno voleo i sa tamošnjom bratijom je voleo da provodi slobodno vreme - kazao nam je patrijarhov sestrić Slobodan Kovačević. - On je i kao dečak i mladić često odlazio u manastire na Ovčaru i Kablaru. Tu mu je i usađena ljubav prema Bogu.
- Kada sam se udala za Vukomana, beše to 1956. godine, Bato je bio u Beogradu, radio je u nekom trgovačkom preduzeću. Tamo je i studirao bogosloviju. Dolazio je povremeno u Vidovu. Bio mi je dobar kao lebac, pomagao mi oko dece, ništa mu nije bilo teško da uradi – da ih presvuče, nahrani... Mnogo sam ga volela. Ostao je da mi pomaže do kraja svog života. Spremio bi mi drva za zimu, zvao me često da pita kako sam. Moj Bato... - ispričala nam je svoja sećanja Desa, koja je sa Vukomanom izrodila dva sina Predraga i Zorana, koji je, nažalost, preminuo pre četiri godine.
Ona pamti i kada se 45. vrhovni poglavar SPC zamonašio. Veli da je to bilo 1959. godine.
- Teško mi je palo kada se zamonašio. Pamtim da sam tada bila u crnini za svojim rođenim bratom. Taj njegov put mi je teže pao nego bratovljeva smrt. Sita sam se isplakala... Ali, šta ćeš... Tako mu je bilo zapisano... Pa, eto, postade posle i patrijarh. Moj Bato... - pričala je Desa. Foto: V. Ilić
- Nedaleko od naše kuće živele su monahinje, sa njima i igumanija manstira Jovanje, koja ga je i privolela crkvi. Često je boravio kod njih i bio ulepo sa njima. Išao je kao đak po manastirima u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, posebno u Preobraženje kod igumana Jestatija, na čiji nagovor je upisao bogosloviju u Prizrenu. Znam da su teško živeli, svekrva Milijana je često govorila da se dešavalo da deci nije imala da da šta da jedu. Pričala je da su više bili gladni nego siti.