NESLOGA VOJNOG I SRPSKOG VRHA: General Blagoje Adžić je rekao Miloševiću i Joviću: "Najradije bih uzeo pištolj i pobio vas!

Postojala je, pre svega, dugo, sve do maja 1991. godine, potpuna nesloga u vezi s tim šta je bio glavni problem Jugoslavije i koji bi tim povodom trebalo da bude glavni zadatak vojske.

Srpsko rukovodstvo je smatralo da je kriza u Jugoslaviji nastala zbog poništavanja i uzurpiranja prava srpskog naroda na samoopredeljenje u Hrvatskoj i pokušaja Hrvatske da, uz upotrebu sile, izvrši secesiju sa srpskim teritorijama uprkos volji srpskog naroda, kao i da federacija to treba da spreči i upotrebom vojske. Vojni vrh nije hteo da se stavlja na stranu jednog (srpskog) naroda u nastalim sukobima, što je veoma uticalo i na političku orijentaciju Predsedništva SFRJ.

Vojni vrh je imao veoma loše mišljenje o srpskom rukovodstvu, ali je s njim sarađivao, jer je Srbija bila jedina realna podloga za njegovo funkcionisanje: finansiranje, regrutaciju, rezerviste. Druge republike, naročito one koje su se orijentisale na otcepljenje, prekinule su takvu saradnju.

Veljko Kadijević je imao običaj da Miloševiću sugeriše neke svoje analize političke prirode, što je ovaj po pravilu ignorisao i govorio mi da Veljko treba da radi svoj posao, a ne da se meša u ono što se njega ne tiče.

Otuda je u Generalštabu očigledno vladalo negativno mišljenje o srpskom rukovodstvu, ali se nije imalo kud, moralo se sarađivati.

Da bih ilustrovao pomenuto stanje, preneću stav generala Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba JNA, o politici srpskog rukovodstva, koji mi je iznet "u četiri oka" 26. februara 1990. godine. To je bilo vreme velikih problema oko egzodusa Srba sa Kosova i Metohije, odnosa Slovenije prema tom pitanju, hapšenja Azema Vlasija, reagovanja Srbije...

NE MOŽE se pretpostaviti da je u vojnom vrhu samo načelnik Generalštaba mislio ono što mi je rekao. A rekao je sledeće:

"Za sve negativno što se dešava u Jugoslaviji krivo je neinteligentno srpsko rukovodstvo. Pravi grešku za greškom. Sve što radi ide naruku zapadnim republikama da ostvaruju svoje ciljeve." Potom je nabrojao političke poteze koje je smatrao pogrešnim. Nije pominjao Slobodana Miloševića, ali je bilo jasno na koga cilja.

"U Kninu se ističu parole 'Živeo Slobodan Milošević' i 'Živela Srbija'. To taman pogoduje Hrvatima da tvrde da se radi o velikosrpskom nacionalizmu i želji Srbije za hegemonijom.

Najava da će na Kosovo i Metohiju u kratkom roku da se vrati 100.000 Srba je glupa i nerealna, a izazvala je revolt kod Albanaca. Ne znam zašto je potrebna takva gromoglasnost koja samo ometa da se nešto uradi.

Greška je i što je uhapšen Azem Vlasi. Sa njim se moglo razgovarati i tražiti neki sporazum. Sada je mnogo gore. Izazvan je revolt i izgubljeni su sagovornici.

Slično se uradilo i sa prekidom ekonomskih odnosa sa Slovenijom. Zašto je potrebna ta gromoglasnost koja iritira? Moglo je bez proglasa da se uradi sve što se želi. A ovako se radi protiv samih sebe."

BLAGOJE Adžić smatra da su protiv Srbije Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i pola Crne Gore, a i da pola Srbije ne podržava takvu politiku srpskog rukovodstva.

Jednom drugom prilikom, u pauzi sednice Predsedništva SFRJ, dok smo u mojoj kancelariji sedeli Milošević, Kadijević i ja, došao je Blagoje Adžić da nam se pridruži i sav revoltiran rekao:

"Najradije bih uzeo pištolj i sve vas pobio!"

Milošević mu je odgovorio:

"Pa uzmi pištolj, Blagoje, i pobij nas!"

Veljko Kadijević je Blagoju Adžiću bio nadređeni, a nije reagovao.

Valjda i to nešto govori.

Ne bi se moglo reći da se od događaja koje sam izneo do sednice Vrhovne komande oružanih snaga, održane od 12. do 15. marta 1991. godine, nešto bitno promenilo u oceni srpskog rukovodstva koju je dao vojni vrh, pa ipak je jedino srpsko rukovodstvo pozivano u Generalštab na konsultacije i jedino je njemu poveravano šta vojska stvarno namerava da učini.

To govori da vojska nije imala nikoga drugog na koga se mogla osloniti osim na Srbiju. Bez Srbije vojska bi prestala da postoji. Jednostavno je ne bi bilo. Bez regruta, bez rezervista, bez doprinosa za izdržavanje, bez podrške naroda.