SVETLOST ŠTO NA GORI STOJI: Ekskluzivno izdanje "Novosti" i "Glasa Crkve" - "Evo čoveka", iz pera protođakona dr LJubomira Rankovića

Autor ovog modernog životopisa imao je i sreću i priliku da duhovno raste u neretkim susretima sa patrijarhom. Taj uticaj na njega, na monahe, na verujući narod, ali i onaj koji je imao veliko poštovanje, a da nije bio okrenut veri, ispisuje stranice ove knjige koje se čitaju kao sugestivna biografska literatura. "Sveti čovek Pavle" i danas je najčešće i sa ljubavlju pominjani srpski duhovnik.

Patrijarh Pavle postao je nacionalni mit i na 11 godina posle njegovog upokojenja živi priča, predanje, njegovo besmrtno zaveštanje, živi njegov duh i podseća, pa i opominje - "Budimo ljudi, nikada neljudi"!

Knjiga pripoveda život Gojka Stojčevića od rođenja, njegovo teško odrastanje, školovanje i opredeljenje u ranim godinama mladosti da bude učen i da učenošću pomaže ljudima. Zato je završio sve crkvene škole, od najniže do najviše, Bogoslovije, u Beogradu i Atini, a paralelno sa crkvenim učenjem studirao je i medicinu. Hteo je da bude lekar i duše i tela.

I bio je, svakom ko je od njega potražio savet, pomoć, lek, duhovno isceljenje. Bio je uteha, i uvek na strani nemoćnih i stradalnika.

- U našem vremenu prepunom kontroverzi jedino patrijarh Pavle nije bio sporan. Takav stoji pred licem svoje epohe kao grad na gori, vidljiv odasvuda. Privlačila me njegova neobična ličnost puna specifične harizme. Osetio sam potrebu da pišem o njemu kao čoveku, motivisan njegovom životnom lozinkom "Budimo ljudi!", zadivljen njegovim podvigom i žrtvom, odgonetajući tu tajnu narodnog viđenja "sveca koji hoda". Patrijarh Pavle je neuporediv i neponovljiv. Takvog čoveka nikada u životu nisam sreo. Na prvi pogled sve njegovo bilo je toliko obično i blisko, naizgled lako i ostvarljivo, a istovremeno nedostižno i neponovljivo za mnoge od nas - ljude ovoga sveta i veka. Njegova neobična običnost, snaga njegove harizme i čudesna svetlost i svetost njegovog života bili su presudni izazov za pisanje - kaže nam protođakon, dr Ljubomir Ranković, autor mnogobrojnih dela, i ovog poslednjeg, savremenog životopisa patrijarha Pavla, koje će u izdanju Kompanije "Novosti" i "Glasa crkve" od sutra biti pred čitaocima.

"Evo čoveka", moderno je žitije, biografski esej u kojem je opisan život Gojka Stojčevića, od rođenja, 11. septembra 1914. u selu Kućanci, u Slavoniji, do dana upokojenja 15. novembra 2009. u Beogradu, i ispraćaja u večnu kuću četiri dana kasnije.

Narod, nepogrešiv, koji najistinitije, najiskrenije, i srcem i umom prosuđuje, još za njegovog života stvorio je svoj uzor i ideal. Pričane su priče o njemu, stvarane legende, prepričavane anegdote, ljudi su svedočili. Širila se u narodu istina "o svecu koji hoda". Postao je nacionalna saglasnost i jednoglasno uspostavljeni konsenzus u narodu sklonom podelama oko najobičnijih sitnica i najočiglednijih istina.

Na patrijaršijski tron Srpske pravoslavne crkve, kao njen 44. prvojerarh, došao je izborom u devetom krugu glasanja na vanrednom Saboru održanom 1. decembra 1990. Biran je između dvojice arhijereja, zagrebačko-ljubljanskog Jovana i banatskog Amfilohija, nedavno upokojenog mitropolita cetinjskog, koji se u poslednjem krugu povukao i zamolio da oni koji glasaju za njega svoje glasove daju episkopu Pavlu. Tako je postao duhovni vođa srpskog naroda u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije. Vreme njegovog patrijarhovanja obeleženo je ratovima, stravičnim razaranjima, teškim sankcijama, pritiscima, ucenama i ultimatumima međunarodne zajednice, unutrašnjim previranjima i političkim tenzijama, ekonomskim propadanjem i siromaštvom... U tom tragičnom vremenu izvršena je do tada neviđena i nezapamćena agresija 19 zemalja NATO na Srbiju.

I životni put patrijarha Pavla, od rođenja do smrti, bio je težak i trnovit, sav od odricanja i skromnosti. "Najveći beskućnik novije srpske povesti", odrastao je bez roditelja, piše protođakon, i u detinjstvu i mladosti potucao se od nemila do nedraga, bez svoje kuće i kućišta, "živeći više nebom nego hlebom", da bi se na kraju zemnoga veka telesno skućio u manastiru Rakovica, i u duši i srcu svoga naroda.

O kosovskometohijske 33 godine službe, koje je od oktobra 1957. pa do decembra 1990. godine živeo sa svojim narodom kao vladika raško-prizrenski, ispisane su stranice o njegovoj najdubljoj posvećenosti i snazi koju je ulivao, veri koju mu je donosio u nevremenu.

Služio je svom narodu i stradao sa njim.

Nizak rastom i krhkog tela bio je gromada duhom i snagom, asketa životom, a raskošan u darovima duha.

"Smanjivao se pred svojim Gospodom i bližnjima do atoma, a duhom rastao `do mere rasta visine Hristove`. Najmanji rastom video se sa najveće daljine, shodno jevanđelskoj reči:

`Ne može se sakriti grad kad na gori stoji`... Svojim svetim životom bio je svetlo u tami.

Osvetljavao je puteve svome narodu kroz guste tmine i pomrčine, činom i položajem bio je prvi, a živeo je kao poslednji. Njegov sveti život odisao je skromnošću, podvizima, roditeljskom blagošću, snagom vere i posvećenošću. Patrijarh Pavle postao je uzor, mera topline, ljudskosti, pravednosti, požrtvovanosti i veličine."

Protođakon Ranković imao je priliku da kao đakon tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića bliže upozna tada vladiku raško-prizrenskog Pavla, dok su obojica boravila u manastiru Blagoveštenje u Ovčaru. U istom periodu, u manastirsku banju stizao je i vladika raško-prizrenski Pavle. Dolazio je, pripoveda autor, redovnom autobuskom linijom, bez pratnje. Sam je nosio svoj koferčić sa neophodnom garderobom i stvarima. Za mene su, pripoveda, to bili blagosloveni dani. Posebnu harizmu njegovom liku davala je činjenica da dolazi sa mučeničkog Kosova i Metohije.

Posle ručka, vladika Jovan bi se odmarao u svojoj sobi. Za vladiku Pavla tada su počinjale "slobodne aktivnosti". Bio je stalno u pokretu i u nekom poslu, koji bi sam smislio. Izneo bi staru kožnu torbicu sa alatom i majstorisao. Popravljao bi brave, šarke, fasunge od sijalica, električne prekidače, frižidere i šporete, pričvršćivao držače oluka i rasklimatane nogare od stolova i stolica... Džepnim nožićem i makazama orezivao bi ruže, podsecao neplodne grančice na voću.

"Viđan je u šetnji ulicom i kako se vozi gradskim prevozom, kako s ranog proleća bere koprivu uz zidine Kalemegdana i kako sa zanimanjem zagleda naslove novih knjiga u knjižarama duž Knez Mihailove ulice u Beogradu. Viđan je na ulazu u zgradu Skupštine, Vlade, Predsedništva i Belog dvora, sa belom patrijaraškom panom na glavi, a u noćnim satima viđali su ga i sa sirotinjom i beskućnicima.

I kao episkop i kao patrijarh sam sebi je šio, krpio, prao i čistio odeću i obuću. Mnogo je radio, a malo se odmarao. Spavao je vrlo malo, tri-četiri sata po ponoći, na tvrdoj i neudobnoj postelji. Kasno je legao a rano ustajao na molitvu i poslušanje. Sam sebi je pripremao hranu od raznog bilja, povrća i voća. Odrekao se plate patrijarha, a živeo je od skromne penzije koju je delio sa sirotima. Odbijao je svaku raskoš i udobnost.

Patrijaršijski dvor bio je njegov manastir. Jedne novogodišnje noći, dok je Beograd bleštao od prazničnih ukrasa i rasvete, dok je nebo gorelo od vatrometa, a zidovi grada podrhtavali od glasne muzike i pesme, upravnik patrijaršijskog dvora smotrio je patrijarha Pavla kako uz prozor svoje monaške kelije, prema uličnom svetlu, čita molitve i psalme."

Sav je bio sazdan od smirenja, obzira, trpljenja i žrtve. Kako je verovao i govorio, tako je živeo i radio. Dve velike stvarnosti pred kojima je stajao kao pred najvećim svetinjama bile su - Bog i narod. Njima je požrtvovano služio celog života.