ČAST NAM JE VAŽNIJA OD ŽIVOTA: "Novosti" među Kučima, na plemenskoj srpskoj zemlji u Crnoj Gori, iz koje su krenule litije

Stižu Kuči! Ispred dve hiljade njih, koji su prepešačili gotovo dvadeset kilometara, otvarao se, u tišini, ljudski koridor. Da oni prođu do počasnog mesta. Do samog ulaza u crkvu. Dve stolice, samo dve stolice ispred crvenih dveri bile su namenjene Pavlu Miliću, plemeniku i najstarijem među njima, Kučima, i Svetozaru Pavićeviću, sa uspravnih 95 godina. Malo je bilo onih, među više desetina hiljada, koji i pred ovom biblijskom scenom nisu pustili suzu. A, oni, bez suze. Bez grča. Bez jecaja. Pogleda uprtih prema dverima hrama koračaju, marševski, kao da su mladići.

ONI su potomci Marka Miljanova. Potomci drevnog plemena koje je stradalo za pravoslavnu veru i sačuvalo je. Oni su prvi podigli barjak litije. Istrajali pod snežnom vejavicom da se potvrde i ugrade u odsudnu bitku za odbranu svetinja.

- Preuzeli smo zavet čojstva i junaštva, moralni imperativ Miljanov, po tome se vladamo - kaže nam Miloš Radonjić. - Istorija nam je krvlju ispisana. Mi ne želimo da je tako pišemo i u budućnosti. Zato smo, s našim mitropolitom, ovde podigli barjak mira i slobode. Mir, pre svega među nama. Među braćom. Da nam se ne ponovi 1856. kad je udarila porodica na porodicu. Mitropolit nas je pomirio i otišao među svete. Na nama je da mir sačuvamo, ali, ako zatreba opet ćemo u litije. To je poruka svima koje je đavo zaoglavio, pa su milost božju izgubili dok su jednom nogom zakoračili, a drugom nisu ni koraknuli. Neka se smire. Da ne popadaju u pakao večni.

UBLI, dvanaesti kilometar od Podgorice. Prvo veće selo, s ove strane, s koje pristižemo. Neka tužna, neprobojna tišina klizi iz metafizičkog plavetnila neba i nestaje u sivim stenama. Stene, kao da su zakačene za sama nebesa. Čoveku se čini da je ptica. Jer, ono što je gore, tako je visoko. A dole, tako duboko. Tako žive Kuči. Kao ptice. Kad ih Bog pogleda i pošalje im svetlost, lakše im je. Kad surove zime pritisnu... Kažu: navikli smo na surovost vremena i ljudi.

Ali toplina je, ovde, u svakom domu. Na licima gorštaka blag osmeh, ko god dođe i kad god dođe. "A pošlje ćemo viđet kako ćemo."

- Ovde je svaka kuća otvorena dobrim ljudima - dočekuje nas Aleksandar Prelević, mladić sa uspomenama na slavne pretke, đedove koji su upisani u istoriju čojstva i junaštva po Marku Miljanovu.

Na prvi pogled, učinilo nam se da ovog momka odnekud poznajemo. Odgonetka je brzo stigla: bio je u obezbeđenju pristupne staze ispred hrama u Podgorici, u danu mitropolitove sahrane.

I, odmah su ovdašnji domaćini želeli da prime goste. Mlađan Rašović, Mirko Pavićević... Bojovići, Lazovići, Radonjići... Malo reči o slavnoj istoriji i junačkim precima. Nisu Kuči skloni hvalisanju. Nemaju potrebu da objašnjavaju zašto su baš oni iz plemena Kuči, tako posebni. Poštovani. Kakvo je to srce koje, svih prethodnih meseci, pa i ovih dana, bije, i snaži kolebljive.

SUDBINA im je odredila da i u ovim danima brane brata od brata, kao i tragične 1856. godine, kada je krv pisala istoriju Kuča.

- Tada je nastala poruka: "Ne ubij Srbina, Crnogorče brate" - slušamo priču u Ublima. - Nisu se naši preci tada branili od poreza i nameta, već smo svoju veru branili. Dugo je ta istina tinjala, polako se razgoreva.

Veselin Lazović na ovo dodaje:

- Mi smo, sada, mali mravi naspram naših vojvoda i Marka Miljanova. Ali mitropolit nam je vratio samopouzdanje. On je o nama sve rekao, kada je narod krenuo u litije.

Odnekud, iza Komova, ugreja sunce. Prvi je dan bez mitropolita. Kuči tuže i žale. Potresne su priče o zlojutru kada je stigla vest o kraju njegovog zemaljskog puta. I dok pričaju o tom nesrećnom jutru, kao da se spušta noć.

- Ništa neće biti isto - šakom podupire čelo Miloš Radonjić.

- To zavisi od nas - preseca rečenicu Mlađan Rašović.

- Mi smo večiti stradalnici, ali nas stradanje nije savilo. Uzvisilo nas je - govori Miloš Radonjić. - Moj đed Zarija Radonjić, Čejović, držao je opelo kralju Aleksandru. U kući smo imali još tri sveštenika. Popa Vlada, paroha mostarskog, ubile su ustaše 1941. i bacili u Prebilovačku jamu. Svima palim sveću u našoj novoj crkvi, našoj lepotici Spasovdanskoj. Ovde su nam bili, krajem maja, mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije. Mitropolit je kazao: "Svud sam bio, ali me niko ne dočeka kao vi."

Nepregledno je selo Ubli. Da smo imali vremena da obiđemo svako mesto na kome Kuči čuvaju drevnu tradiciju i iskonsku veru, ej, trebalo bi dana i dana. Da čujemo njihovu priču. A, ovde vatra gori tek na 125 ognjišta. I to je samo delić od 300 kvadratnih kilometara u kome, ispod Komova, bitiše 15.000 ljudi. Obnavljaju veru i dušu hrabre, svoju.

PAVLE, SLOBO, MOMO

KUĆA Bojovića, restoran u centru. Dočekuje nas Jelena, snaha porodice, rođena Užičanka. Privolela se i prigrlila svoje Kučane. U ovoj kući čuvaju fotografije patrijarha Pavla, Radovana i Ratka, Miloševića, Moma i Pavla Bulatovića i Giške Božovića.

- Sećam se Moma, voleo je da svrati. Sedeo je, tu, ispod Slobine fotografije i ostajao duboko u noć - priča Jelena. - Nedaleko odavde sahranjen je uz sina koji je umro u 21. godini. Pogodila ga je njegova smrt, nikad se Momo nije oporavio.