SRPSKA VOJSKA ODLUČILA VELIKI RAT: Ratni užas počeo u Beogradu, tu je i spuštena zavesa

Naizmenični uspesi i porazi na frontu i stalno prisustvo straha od poraza, prisiljavali su ih da svoje ratne ciljeve usklađuju sa većim ili manjim ustupcima, u zavisnosti od promena situacije na ratištima.

KRAJEM oktobra 1918. balkansko ratište nalazilo se u centru pažnje svetske arene. Srbija i Crna Gora su bile oslobođene, Bugarska okupirana, Turska se predala, Austrougarska se polako raspadala, ali je i dalje nastavljala rat. Centralne sile spale su na dva slova - Nemačku i Austrougarsku. Veliki delove Evrope bili su pod njihovom okupacijom. Samo su na balkanskom ratištu izgubile sve. Igrom sudbine upravo je ratni požar počeo na Balkanu. Austrougarska je napala Srbiju u kojoj je videla najveću opasnost za svoj opstanak i prepreku germanskim imperijalistima za nadiranje prema Bliskom istoku. Austrougarsku agresiju na Srbiju, preduzetu na podsticaj Nemačke, sile Antante, Rusija, Francuska i Velika Britanija, doživele su kao napad na njihove interese, te su se odmah umešale u rat na strani Srbije da bi zaštitile svoje posede i stečene pozicije.

Ubrzo je rat obuhvatio sve važnije evropske države, a docnije, tokom naredne četiri godine, uvučene su gotovo sve zemlje sveta, rukovođene svaka svojim interesima i ambicijama. Otprilike 20 miliona ljudi mobilisano je početkom rata 1914, ali se ta brojka postepeno povećavala i na kraju dostigla 70 miliona. Više od osam miliona ljudi obuklo je vojničke uniforme u Francuskoj, 13 miliona u Nemačkoj, devet miliona u Austrougarskoj, isto toliko u Velikoj Britaniji (uključujući kolonije), 18 miliona u Rusiji, šest miliona u Italiji, više od četiri miliona u SAD.

U 11 časova, 11. dana, 11. meseca 1918. godine, zvona širom Francuske oglasila su da se predala i poslednja neprijateljska sila. Na Zapadnom frontu oružje je umuknulo. Primirje je potpisano u specijalnom štabnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, usred šume blizu raskršća Retond kod grada Kompijenj. Dva sata docnije, u sedištu Vrhovne komande, u mestu Spau, nemački car Vilhelm II zvanično je abdicirao i izgovorio rečenicu koja će u mnogo čemu razjasniti poraz germanskih sila u najužasnijem sukobu koji je svet video do tada:

- Sramota, šačica Srba je odlučila sudbinu rata!

Dok su na Zapadnom frontu 11. novembra vojnici slavili primirje, srpski ratnici su se još borili sa mađarskim trupama za Bačku i Baranju. Kako je prvi veliki ratni užas počeo u Beogradu, tako je zavesa ove kataklizme spuštena u srpskoj prestonici. Mađari, pokušavajući da sačuvaju što više teritorija, proglašavaju se neutralnom državom, i stižu na pregovore u Beograd 7. novembra. Njihova delegacija se sreće sa generalom D'Epereom, glavnim komandantom balkanskog ratišta, i pukovnikom Kalafatovićem, načelnikom operativnog odeljenja srpskog Vrhovnog štaba. Susret je prošao bez rukovanja. D'Epere je Mađarima rekao: "U ovom ratu vi ste bili na strani Nemaca, stoga snosite istu odgovornost kao i oni i zato morate biti kažnjeni kao i oni. Ne smatram vas neutralnom nego pobeđenom državom." Uručio im je tekst uslova primirja od 18 tačaka u kome se zahtevalo da Mađari evakuišu Banat i Bačku severno od linije Maroš-Subotica-Baja-Pečuj-reka Drava.

Događaji na balkanskom ratištu 1918, slamanja i kapitulacije nemačkih saveznika, doveli su do toga da je Srbija ostala sama na bojnom polju. Protiv sebe je imala moćnu koaliciju država Antante i njihovih saveznika čiji je broj tih meseci stalno rastao. Proboj Solunskog fronta i ofanziva 1918. koju je izvršila srpska armija, "spada u red najlepših i najuspešnijih primera strategijskog gonjenja u istoriji ratova po dužini trajanja, energiji izvođenja i postignutim rezultatima. To govori o moralnoj snazi srpske armije, koja je bez predaha, preletela od Dobrog polja do Subotice, prešavši preko 800 kilometara za 60 dana. Gonjenje se u pojedinim momentima kosilo sa osnovnim operativnim načelima i ličilo na avanturu". Operacija srpske vojske poremetila je ravnotežu snaga na ratištu u zapadnoj Evropi na štetu Centralnih sila, prisilivši ih da mole za mir pre nego što je na glavnim frontovima palo konačno rešenje rata.

FRANCUSKI general Žino Gambeta, koji je jahao za srpskim trupama gotovo preko celog Balkana, nije krio svoje oduševljenje: "Nikada ljudi nisu pokazali više tihe upornosti, više tvrdoglave stoičke volje, više istrajne želje da se pobedi. Obučeni u stare uniforme, na kojima je blistao samo sjaj njihovog besprekorno održavanog oružja, išli su po kiši, vetru, suncu ili zimi, uprkos blatu i umoru, bez zaliha i prtljaga, udarajući svojim pohabanim čizmama sveto tlo njihove ponovo osvojene otadžbine, očiju uprtih u Dunav, ka Beogradu, gde se činilo da više ništa ne može da ih spreči da do njega stignu."

A glavni komandant balkanskog ratišta, general Franš D`Epere, 16. oktobra u svoj dnevnik zapisuje: "Marš srpskih trupa kroz bugarske linije deluje kao čudo. Da bi mogli poneti više municije, krenuli su bez namirnica: pobeda će im ih obezbediti. Svaki dan vidi se po jedna nova... Za šest dana neprekidne borbe, srpska vojska je napredovala 60 kilometara.

Taj marš kroz Srbiju poprimio je karakter epopeje. Austrijske, nemačke, mađarske divizije, padale su jedna po jedna kao kule od karata. Narod se digao i išao ispred naših trupa uznemirujući osvajača. Sećam se jedne srpske žene čija je noga bila odsečena jer je bila nosila hranu svom ocu pobunjeniku koji se skrivao u šumi. Napravila je sebi drvenu nogu, i s puškom u ruci marširala je u predvodnici. Nisam mogao da odolim da joj ne dodelim ratnu medalju."

A samo neki mesec pre solunskog proboja, vodeći saveznički generali, procenjujući snagu Nemačke i njenih saveznika, čak i posle velikih pobeda njihovih armija na Zapadnom frontu, u leto 1918, predviđali da će se rat završiti tek u 1919. godini. Nemci su se povlačili stopu po stopu i uspešno su održavali svoj odbrambeni sistem.

SOLUNSKA ofanziva je istovremeno pokazala koliko su saveznici pogrešili kada su odbili predlog srpske Vrhovne komande, u jesen 1915. godine, koja je tražila da se u Srbiju uputi nekoliko korpusa i da, u sadejstvu sa srpskom vojskom, napadnu Centralne sile s leđa. To je priznao predsednik britanske vlade Lojd Džordž, u svojim memoarima, objavljenim posle rata. On je napisao, "da bi rat bio završen najverovatnije još 1916. godine da je ideja srpskih vojskovođa, o udaru preko Balkana u pozadinu Centralnih sila, realizovana 1915. Time bi se uštedele ogromne žrtve koje su podnete usled produžavanja rata".

Tih dana D`Epere u dnevniku beleži: "Princ Aleksandar, u radosti svojih pobeda, sanja o bliskoj budućnosti. Nazire trenutak u kom će se raspasti Habzburško carstvo i u kom će njegov južnoslovenski narod tražiti svoje oslobođenje. Na čelu svojih armija, prelazi sa njima celu Srbiju i 31. oktobra gleda vojvodu Bojovića kako trijumfalno ulazi u Beograd, dok vojvoda Stepanović oslobađa, uz narodne pokliče, Crnu Goru i Bosnu... Tako je Bog bitaka nagradio jednog princa koji nikada nije umeo da očajava i koji je znao samom sebi da pomogne. Vođe imaju trupe koje zaslužuju. Vrednost srpske vojske govori o vrednosti princa koji joj je komandovao."

O političkoj mudrosti budućeg jugoslovenskog kralja piše: "Zamolio me je da njegove trupe ne učestvuju u okupaciji Bugarske. Bugarski zločini okrvavili su Srbiju. Princ se plašio da će njegovi ljudi spontano izvršiti odmazdu: nije želeo da rizikuje da između Srbije i Bugarske odnosi postanu nepopravljivi. Video je daleko..."