ADVOKATI NEĆE U PENZIJU, JOŠ ČEKAJU SLUČAJ KARIJERE: Profesija u kojoj gotovo svi rade i posle 65. godine, tvrde, tada u najvećoj snazi

To se bez ikakve dileme može reći za ogromnu većinu ljudi iz ove profesije, iako kao i svi drugi mogu u mirovinu sa 65 napunjenih godina.

Međutim, mnoge u kancelariji i dalje drži žar prema poslu, sposobnost da još rade na visokom nivou, ali i zarada koja dobro dođe uz redovnu penziju.

Jedan od advokata srednje garde Jugoslav Tintor naglašava da je advokatura takav posao koji uđe u krv i ne ostavlja se lako.

- Za dvadeset godina u ovom poslu još nisam sreo kolegu koji je rekao: "Ispunio sam uslov za penziju i odoh da pecam" - kaže nam Tintor. - To je posao koji ljudi vole da rade i kada mogu u penziju nastave da vode slučajeve, pišu žalbe i podneske... Profesija je takva da omogućava da i dalje ostvaruju i prihode i da budu radno aktivni do sedamdesete, ili osamdesete godine samo u nešto blažoj formi. Najčešće smanje broj predmeta kojima se bave.

Kako Tintor navodi, većina advokata ne prelazi naglo iz faze velikog rada u fazu mirovanja i odmora.

- To sve ima pozitivan efekat, pa su mnoge kolege i u poodmakloj dobi veoma vitalne. Verujem da tome doprinosi i to što pomalo rade, jer advokatura je očigledno profesija koja produžava život. Ako imaju oformljene kancelarije, onda većinu posla prenesu na decu ili mlađe advokate, a oni su tu da budu u toku, savetuju, pomognu. Ovo je praktično posao koji radite dok možete da pišete. Većina i posle 40 godina karijere i dalje ima klijente koji baš njih žele, a i iskustvo koje su stekli ima specifičnu težinu - objašnjava naš sagovornik.

Primer advokata kojeg nije napustila žeđ za sudnicom je Branislav Tapušković (83), koji je zagazio u devetu deceniju života, ali ne planira da odloži spise raznih krivičnih predmeta. Kaže da se taj posao voli i ne arhivira lako. Uz brojne slučajeve, trenutno radi i na dva javnosti prilično poznata, u Višem sudu brani vladiku Artemija, a pred Specijalnim sudom Marka Miškovića.

- Advokat dok je živ misli da nije dobio najvažniji slučaj u karijeri - smatra Tapušković. - To najbolje objašnjava zašto skoro niko od nas ne ide u uobičajenu penziju. U drugim profesijama ljude sa 65 godina oteraju sa radnog mesta, a advokat je tad u najvećoj snazi, prepun iskustva i zašto bi onda prestajao da radi.

Ovaj poznati beogradski advokat je još 1996. godine stekao uslov da se penzioniše. Do tada je već branio Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Hamdiju Pozderca i Fikreta Abdića, čuvenog zatvorenika Vučka Manojlovića. Sa njim je 16 godina čekao izvršenje smrtne kazne zbog ubistva javnog tužioca u Leskovcu, a dočekao njeno ukidanje 2002, a onda na kraju pre sedam godina i pomilovanje. Još desetine najtežih ubistava zabeleženo je u Tapuškovićevoj biografiji, ali još ne može da tvrdi da je odradio najveći predmet u karijeri.

- Advokat sam pune 54 godine, odnosno 59 ako računamo pripravnički staž. Nisam možda toliko intelektualno moćan kao što sam bio, ali ne pada mi na pamet da prestanem da radim - naglašava naš sagovornik. - Čovek treba da radi dok god je u snazi. To nas održava. Nakon ostvarivanja prava na penziju, još 15 godina sam radio u Hagu, između ostalog i u predmetu Slobodana Miloševića. Ni sada ne prođe dan, a da me ljudi ne zovu za savete. Nekad ih upućujem gde treba, a nešto preuzmem da radim. Nedavno sam ušao u novi slučaj kao da mi je prvi u životu. Sin mog prijatelja je u ozbiljnom belaju i meni je taj slučaj sada najveći na svetu.

S druge strane, Toma Fila (79) je jedan od retkih advokata koji se penzionisao, u smislu da više ne ide u sud, ali je i dalje član Advokatske komore. U penziju je otišao 2014. godine sa 73 godine.

- Ne nedostaje mi sudnica. Radio sam pošteno i stekao ugled. Nikada nisam ušao kod sudije u kancelariju da tražim neku pogodnost za svog klijenta. Kod mene nije bilo mutljavine. Tužilac je tužio, ja sam branio, najbolje što sam umeo, a sudija je presuđivao. Sad su došli neki novi klinci, pa neka se oni bave tim poslovima sa svojom generacijom.

Fila nam kaže da danas kao advokat jedino daje ljudima savete šta da rade i na kraju im preporuči mlađe kolege iz svoje kancelarije.

- Sad to što radim ne naplaćujem. Zaradio sam dovoljno u životu i u Hagu, a nemam najvažniji trošak - decu. Prijatelji mi kažu da imam troje-četvoro dece, još bih ja radio. Uplaćivao sam najveću moguću penziju i sad ona iznosi oko 80.000 dinara. Uz ono što sam uštedeo dovoljno mi je da lepo živim. Ne volim avione i jahte, već samo kafanu i moju ženu, i to me jedino košta. Pare trošim u kafani. Nego mi sad ova korona kvari planove, ja je nisam napustio, ali drugi se plaše da uđu, pa ne mogu sa svima da se družim koliko hoću.
Čuveni advokat sada ima više vremena za druge aktivnosti, koje mu je ranije sud uskraćivao:

- Angažovan sam u crkvi, predsednik sam Crkvene opštine Beograda i zamenik partijarha kao predsednika Upravnog odbora Beogradsko-karlovačke arhiepiskopije. Uz to sam i narodni poslanik, ali od Skupštine ne primam platu. Tog novca sam se odrekao.