SVAKI DAN KAO HOD PO ŽICI: "Novosti" u Infektivnoj klinici, gde se doktori i sestre mesecima bore protiv nevidljivog neprijatelja

Svakog dana sve ih je više, popunjeni su svi bolnički kreveti u zgradi staroj ceo vek.
U stacionarno odeljenje ulazi se kroz sumračni hodnik do soba visokih plafona, čiji su starinski zidovi do pola obojeni masnom zelenom bojom, koja se ponegde ljušti. Iz njih prvo čujete teško disanje, a tek onda vidite pacijente čija je pluća napala korona. Tišinu remete još samo brzi koraci medicinskog osoblja.

- Neprestano pratimo stanje pacijenata, jer se situacija menja za samo nekoliko trenutaka, nema pravila - kaže glavna medicinska sestra Zorica Nikolić na Odeljenju za nejasna febrilna stanja i kliničku farmakoterapiju, popularnom antikovid-odeljenju.

- Ljudi često dolaze sa lakšim simptomima, a onda se situacija pogoršava. Radimo pod izuzetnim pritiskom, smene traju 12 sati.

Elan i humanost medicinskih radnika Infektivne klinike još su upečatljiviji kada se pogleda tužna i oronula bolnička zgrada. Tek kada je pošast zakucala na svačija vrata, svi su se setili ove institucije i otkrili nevidljive heroje koji tu rade. Njihov život je hod po tankoj niti, svakodnevno rizikuju svoje zdravlje brinući o zdravlju drugih. Niko nije izuzet, uključujući i direktora Infektivne klinike prof. dr Gorana Stevanovića, koji je i sam oboleo od korone.

Uigrani tim radi kao da je on sa njima, lekari, medicinske sestre i tehničari bdiju nad pacijentima čije oči okružene tamnim podočnjacima s dečjom željom za utehom gledaju u oči medicinara koje pomno motre iznad maski.

- Kao iskusan lekar želim da poručim da ovde treba dovesti kolege iz drugih ustanova i studente da uče kako se radi sa pacijentima - sa zahvalnošću govori docent dr Slavica Jeremić, koja se našla "sa druge strane stetoskopa". - Zapanjujuće je kada u ovoj staroj zgradi shvatate da dobijate tretman i terapiju na svetskom nivou. Najvažniji medikament je, ipak, briga lekara, sestara i tehničara o nama. Oni su neprestano tu, uvek sa osmehom i lepom rečju, prosto neverovatno.

Iza maski i vizira vidi se kako zbog komplimenata rumene lica mladih sestara Valentine Đenić i Jelene Radoičić, koje pomno paze na pacijente tokom razgovora. Čim su nas izvele iz sobe vratile su se da provere stanje bolesnica.

Iskusna glavna sestra, veteran u borbi s infektivnim bolestima, šef tima nevidljivih heroja, tiho govori:

- Teško je. I mi imamo porodice koje volimo, ali kada dođemo kući nikoga ne smemo da zagrlimo i poljubimo, već trčimo pravo u kupatilo da se detaljno dezinfikujemo. Pa i posle toga zaziremo od bliskog kontakta. Taj pritisak da nikoga ne ugrozimo i da ostanemo sposobni da pomažemo svima, osećamo na ulici, u prevozu, svuda. Ovde rade i bračni parovi sa malom decom, kojima je najteže. Zato molimo naše sugrađane da nose maske i peru i dezinfikuju ruke. Korona nije teorija zavere. Najgore je kada neko stigne ovde da bi se u to uverio.