BOEM ZA PAMĆENJE: Lozničanin o kojem ne bledi slika ni godinama posle smrti

Vrhunski obrazovan i pismen, bistrih misli i promisli, lep i naočit, bez dlake na jeziku, pravdoljubiv i čovekoljubiv, pa još boem, znao je da bude trn u oku svima koji su imali suprotne „kvalitete“ u našem gradu. Tako je prebačen, po kazni vlasti, da radi u OZNI u Knjaževcu, gde je, po obavljenom poslu odlazio u kafanu, da uz muziku „leči rane za rodnim krajem“.

A, i Knaževčana je bilo, kao i Lozničana, koji su hteli da ga se ratosiljaju, pa su ga prijavili tada moćnjom šefu OZNE Slobodanu Peneziću Krcunu da je, navodno, "jahao magarca natraške, dok su mu Cigani svirali".

- Dobijem poziv da idem na raport kod ministra Penezića, krenem vozom i do Beograda smišljam izgovor za ono što mi je stavljeno na teret, ali, i po dolasku u glavni grad, shvatam da nijedna verzija iz moje glave „ne pije vodu“ - svedočio nam je Ćira.

- Dođem u kabinet, kažem sekretarici ko sam i šta sam, zašto dolazim, a ona mu, usput, kaže da zna da „ko god dođe tako kod druga ministra, ne završava ispod tri meseca zatvora!"

Najavi Krcunova sekretarica Ćiri, pokuca on na vrata uđe i predstavim se ko je i šta je.

- Šta je, majku ti, jašeš magarca natraške zagalami Krcun, okrenut ka prozoru da ga i ne gleda.

- Da muzika ne zabušava, druže ministre – ote se Ćiri, odnekud, iz glave.

 -Marš napolje – reče Krcun.

Kad je, po izlasku, sekretarici ispričao šta je bilo, rekla mu je da se dobro snašao, da je još bolje prošao, pa se, posle nekog vremena Ćira vrati u Loznicu, gde je bio jedan od osnivača Građevinskog preduzeća „Zidar“ kao vrhunski pravnik, kadrovik, organizator i rukovodilac.

Ali, za njega nije bilo mira, pa ga, opet „ljuti komunisti“ iz tobože dobrih kuća lozničkih optuže da je u Mali, u kafani, sa čuvenim muzičarima Amzićima, koji su za ovaj grad bili kao Cicvarići za Šabac, pevao pesmu: Druže Tito, sram te bilo, što izdade desno krilo, što izdade sivog tića generala Rankovića!

Dodali su u prijavi, naravno zvaničnoj, da je Ćira pevao pre Četvrtog plenuma CK SJK 1966. godine i: "Druže Tito, sivi tiću, predaj vladu Rankoviću!"

Lozničke sudije, mada su Ćirine kolege, beže od predmeta „kao đavo od krsta“, posebno oni koje je Udba namestila na ta mesta. Beže i njegovi najbolji prijatelji od njega, policajci i sudije. Predmet dobija sudija iz Lazarevca.

Dok su ga neki „zvučni“ lokalni komunisti na sudu teretili da je to zaista činio, čuveni loznički violinista Nazif Amzić i svi iz njegovog ansambla bili su dosledni da su „drugu Ćiri svirali i pevali samo starogradske pesme, koje je jako voleo“. Oslobođen je krivice, ali je, kako je pričao, da je u kafani bar u to vreme bila bolja struktura časnih ljudi, nego u vlasti.

Čuveni loznički Ćira čitao je „Novosti“ od prvog broja. Svako jutro bi, pred polazak na posao seo i uz prvu kafu, na marginama našeg lista ispisao sve šta mu se dešavalo predhodnog dana. Posle njegove smrti, u stanu u kom je sam živeo, ali uvek pedantan, pronađene su složene stotine i stotine složenih primeraka našeg lista na kojima je, praktično, ispisao dnevnik svog života. Bio je veliki prijatelj brojnih naših kolega, koji su se, kao i on preselili u „nebesku Srbiju“.