SIJA SAMO MUSKAT KROKAN: Dvorac grofa Rohoncija na Bisernom ostrvu nadomak Bečeja zapušten

Jedina svetlost, zagasita i opora, dolazila je iz dvorca grofa Rohoncija, "ukotvljenom" između čokota i ostataka tek požnjelog žita. Grof Gedeon Gida Rohonci (1852-1929) i grof Arpad Mikloš, zoru su dočekivali igrajući poker. Strastveno kao i uvek, a karta je ovoga puta bila na strani gosta.

- Novoj vrsti merloa u mom vinogradu klanjaće se i kraljevi - peckao je grof Mikloš svog domaćina.

- Ne budem li dogodine imao još kvalitetniju sortu i bolje vino, slobodno biraj dva moja najbolja vranca - odgovorio je grof Rohonci.

A kako je reč tada imala težinu, grof Rohonci se vrlo brzo zaputio u severnu Afriku, odakle donosi muskat krokan, sortu belog, nežno mirišljavog grožđa. Ogledalo mrtve Tise učinilo je da podneblje ima sunčane periode koji traju najduže u celom regionu, banatska zemlja se pokazala idealnim mestom za alžirsku lozu i već sledeće jeseni u burad je isceđeno nesvakidašnje vino. Grofu Rohonciju tako ostadoše konji vrani, a nama vino i grožđe koje uspeva jedino na mestu gde ga je ovaj veleposednik prvi put posadio - na Bisernom ostrvu nadomak Novog Bečeja.

Da može da progovori, ovu priču bi najbolje ispričao kaštel grofa Rohoncija, koji i danas stoji na Bisernom ostrvu i prkosi zubu vremena. Ispričao bi kaštel, izgrađen krajem 19. veka na Bisernom ostrvu, nazvanom po posebnoj vrsti dinje koje je grof Rohonci uzgajao i koje su u noći sijale kao rasute niske bisera, i kako je jedne noći pukom srećom nastavio da nosi ime strastvenog kockara i boema.

- Kada se sve sabere, dužan sam otprilike koliko vrede ovaj kaštel i moje imanje. Ali pre nego što dug naplatite, predlažem opkladu: ako sa daljine od puškometa pogodim jabuku na glavi moje žene, dug se poništava, ako promašim, svi odmah izlazimo napolje i sve ostaje vaše - rekao je grof protivnicima za kartaškim stolom, koji su ga gledali s podsmehom i već u sebi delili zemlju na Bisernom ostrvu.

Uvereni u grofov debakl, vrsni kartaši su prihvatili opkladu i grofica Flora Lonjai je, ne pitajući o čemu je reč, mirno stala pred puščanu cev svog muža. Nije zadrhtala, a to se nije desilo ni ruci grofa Rohoncija. Jabuka je, naravno, pogođena. Kaštel je tako ostao u vlasništvu porodice Rohonci, ali je dobio novu domaćicu. Grofica Flora nije grofu oprostila kocku sa njenim životom, te ga je napustila, a on se brzo, 1893. oženio Etelkom, koja će mu u vođenju kaštela, ali i celog imanja na Bisernom ostrvu, biti desna ruka.

Zajedno su brinuli o 650 jutara zemlje, 120 sorti grožđa koje se prostiralo na 150 jutara, deset jutara na kojima je bilo 20 sorti bresaka, isto toliko zemlje bilo je namenjeno za višnje, trešnje, kruške i jabuke, 40 jutara ribnjaka i 25 jutara za dinje sorte "tiski biser", po kojima je ostrvo i dobilo ime. Na svom imanju uzgajali su i punokrvne konje. Ergela je brojala oko stotinu konja od kojih su neki postizali izvanredne rezultate na trkama širom Ugarske i u inostranstvu.

Kaštel je i danas nemi svedok sve te moći. Dvorac je poluukopan, na kosom terenu, te mu je glavna fasada jednospratna, a sa zadnje strane se prilazi direktno spratu preko terase na postamentu, dok je ispod prizemlje u vidu suterena.

- Glavna fasada se sastoji iz plitkog centralnog rizalita, oivičenog vertikalno poređanim reljefnim kvaderima, koji su i na ostalim ivicama fasada. Kordonski venac odvaja prizemlje i sprat. Na fasadi su u dubokom reljefu izvedeni na bočnim platnima floralni i vegetabilni motivi, a u centralnom rizalitu dve glave konja i grb porodice, kojeg više nema jer je posle Drugog svetskog rata zamenjen petokrakom - objašnjava Nemanja Karapandžić, kustos istoričar Gradskog muzeja u Bečeju.

Posebno mesto imao je ogroman vinski podrum, gde je u drvenu burad moglo da stane 25, a u staklenu 12 vagona vina.

- Celokupni repertoar ukrasa na fasadama simbolično predstavlja raskoš i izobilje imanja i porodice toga vremena - dodaje Karapandžić. - U krugu imanja smešten je objekat za preradu grožđa i proizvodnju vina, tzv. vinarija. Porodica grofa Rohoncija doživela je sudbinu mnogih drugih plemićkih porodica. Od 1919. nasledici grofa žive u Mađarskoj, a posle Drugog svetskog rata imanje je nacionalizovano i pripalo poljoprivrednom dobru.
Kako se u objekat nije ulagalo, on danas nije ni blizu onoga što je nekada bio. Zbog svoje gracioznosti i dalje mami uzdahe posetilaca, ali i njegov put od sjaja do očaja ostavlja gorčinu.

- Dvorac se nalazi na području opštine Novi Bečej, a 11. marta 1995. godine je proglašen za kulturno dobro od značaja. Danas pripada potomcima Rohoncija. U lošem je stanju, devastiran, i zahteva hitnu intervenciju nadležnih institucija, kako bi bio spasen od zaborava - poručuje naš sagovornik.