ISTORIJA BEŠČAŠĆA - HAJKA NA AKADEMIJU: Sudbina Memoranduma SANU, akademici poručili da se ne smeju zatvarati oči pred stvarnošću

SANU se smatra obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopšti svoja viđenja društvenog stanja, sa ubeđenjem da time doprinosi traženju izlaza iz sadašnjih nedaća.

Priroda ovog dokumenta, međutim, ne dozvoljava udaljavanje od ključnih pitanja jugoslovenske stvarnosti. U ta pitanja se, nažalost, mora svrstati neodređen i novijim zbivanjima silno aktuelizovan težak položaj srpskog naroda" - ove reči u jesen 1986. godine sa posebnom pažnjom čitale su se i, više ili manje glasno, prepričavale širom Jugoslavije. Njima je počinjao jedan od najkontroverznijih dokumenata u našoj novijoj istoriji - Memorandum SANU.

Nijedan akt napisan u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji tokom sledeće tri decenije nije više pominjan u političkim analizama, polemikama, novinskim člancima, međunacionalnim nadgornjavanjima, pa i sudskim procesima. Reč "memorandum" će od te tegobne 1986. obeležiti godine, sad već i decenije, koje će nadolaziti. Tadašnji politički lideri nisu mogli da izađu iz okvira ideološkog načina mišljenja i ustaljenog ponašanja.

Čim se pojavio u javnosti, Memorandum je postao politički "slučaj", a onda se sve ostalo događalo prema poznatom scenariju. Saglasno uhodanoj političkoj praksi da "svako treba da čisti pred svojom kućom", političkom vrhu Srbije je zapalo da se neposredno razračuna sa SANU i njenim članovima, kao i da neutrališe uticaj Memoranduma na javno mnjenje. Da ga ne bi optužili ostali republički centri za nacionalizam, liberalizam i oportunističko ponašanje, a u nastojanju da dokaže svoju pravovernost, on je prvi krenuo u žestok napad na Memorandum i njegove sastavljače, političkom kampanjom koju je sam organizovao i usmeravao.

Memorandum je iznenadio političare neuvažavanjem pravila društvenog ponašanja i čvrsto formiranih odnosa u jednopartijskom sistemu. Oni su bili naročito osetljivi na mogućnost da im se uskrati ili okrnji monopol u razmatranju i rešavanju najvažnijih društvenih pitanja. Neoprostiv greh akademika bio je u tome što su se usudili da javno i bez ustezanja progovore o temama o kojima je dotle raspravljao samo politički vrh. Zbog smelosti da uđe u birokratsko-politički zabran, SANU se našla na udaru svih političkih i partijskih centara.

Dokument koji je pod velom misterije iznet iz zdanja u Knez Mihailovoj 35 od prvog dana proglašen je "planom razbijanja Jugoslavije", "programom 'velike Srbije'", "platformom "velikosrpskog nacionalizma", "pozivom na bratoubilački rat i novo prolivanje krvi".... i bio je osuđen na progon i sveopštu osudu.

Ali i karmu bunta, promene, koraka u nešto novo i neizvesno. Akademijin "tekst koga nema" naglo se širio i umnožavao, išao od ruke do ruke, njegove poruke prenosile su se od "uva do uva".