MOĆNA, BEZOBZIRNA I RAZUZDANA SILA: Koreni srpskih tabloidnih listova utemeljeni pre jednog veka

"Kao što dete nauči ići posrćući, tako je i moderna Srbija za sto godina klecanja, pipanja po mraku, posrtanja i padanja, posle celog jednog niza skupo stečenih iskustava i zadobivenih rana, naučila ići svojim nogama i svojim putem. ... Srbi su sami svojom rođenom snagom stvorili svoju državu, u kojoj je sva vlada u rukama Srba, a ne u rukama tuđinaca, kao što je slučaj sa drugim oslobođenim državama na Balkanu. Narod u Srbiji, u slobodi vaspitavan za slobodu, politički sazreo i bez tutora, upravlja sam sobom, i podigao je državu ni dinastičku ni stalešku, no isključivo svoju, samo narodnu i nacionalnu."

U ovom tekstu, kako bi rekao istoričar Miloš Ković, prošlosti je dat smisao, a Skerlićevim savremenicima politički program. Srpska nacionalna ideja utemeljena je u narodnom suverenitetu i demokratiji, u odbrani slobode od "tutora", u dostojanstvu i samosvesti "malih ljudi" i "malih nacija". Značaj spomenutog teksta je u tome što je on predstavljao odraz sazrevanja srpske nacionalne ideje u periodu od 1903. do 1914. godine.

ISTOVREMENO, u toj istoj deceniji kada sazreva naučna i nacionalna misao, Srbija je bila preplavljena raznoraznim novinama, časopisima i dnevnim listovima, ali pre svega političkim. O stanju i nivou zrelosti srpskog novinarstva Jovan Skerlić, tačno pre 109 godina, 26. oktobra 1911. u "Dnevnom listu" piše: "Srpska žurnalistika preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, a drugim opet bezočnim partizanima, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti." Inače, perjanica naše književnosti, u to vreme "drži guvernalu", odnosno glavni je urednik novina iz koje su citirane njegove reči.

Sva ta žurnalistička kamarila bila je podeljena na partijske i tržišne listove, koje su nazivane nezavisnim. Štampa je i onda, kao i danas, bila moćan faktor u celokupnom društvenom, a posebno u političkom životu. Iz beležaka savremenika može da se nasluti da su novine bile "moćna, ali bezobzirna i delom razuzdana sila". Pera popriličnog broja njihovih saradnika često su više ličila na "oštre jatagane i perne buzdovane... Zbog toga je javnost na jedan deo listova gledala kao na pošast, maltene kao na razbojničke družine.

Svi ti listovi, koji nisu imali ni najmanje obzira prema časti ljudi o kojima su pisali, nisu uglavnom snosili nikakve konsekvence. Ponekad se dešavalo, kada se nanese teška uvreda vladaru, da budu zabranjivani i plenjeni, kao 23. oktobra 1911. kada je pet listova povučeno iz prodaje: "Dnevni list", "Pravda", "Pijemont", "Republika", "Brka". Dan kasnije, 24. oktobra, zabrana je pogodila i socijaldemokratske "Radničke novine".

Jaša Prodanović, koji je bio urednik "Odjeka", uveo je praksu da ime i prezime svojih političkih protivnika štampa malim početnim slovima, ne bi li ih na taj način još više potcenio. A o tim protivnicima je pisao kao "grešnicima kojima ravnih nema", "lažljivcima i prljavcima od glave do perčina, meraklijama na marjaš, puzavcima, ulizicima, podlacima, kukavicama"...

POSEBNA disciplina, koju su primenjivale srpske novine tog vremena, bila je ucena pojedinih ličnosti. To, doduše, nije bio njihov izum, recept su preuzeli od bečkih opskurnih bulevarskih novina... Ta procedura je tekla na ovaj način: prvo bi neki list objavio kraći, uvredljiv napis o nekoj javnoj ličnosti, a onda bi se kod njega pojavio čovek "s jakim vezama", i tražio određenu količinu para da bi se zaustavilo dalje blaćenje po novinama.

Narodni poslanik Maksim Sretenovnć, na sednici Narodne skupštine, 17. marta 1909, izneo je da mu je prvo traženo hiljadu dinara u gotovu, "pa da se kurtališ" napada u "Pravdi". Kad na to nije pristao, u "Pravdi" je 16. marta 1909, izišao tekst "Ludačko delo", u kojem je pisalo da je Sretenović, "šenuvši pameću", istrčao pred kafanu "Pariz" u Beogradu "u gaćama i košulji jureći neke pacove, koje niko sem njega nije video".

"Pravda" je u Narodnoj skupštini optužena ne samo da se bavi ucenjivanjem, već i da prima novac "od neprijatelja Srbije i Srpstva". Kao list koji "prima novac sa strane, koji je vezan za jasla ministarstva spoljnih poslova Austrougarske", pominjana je i "Štampa" Svetolika Jakšića. Stojan Protić je to najdirektnije napisao u "Samoupravi", u broju od 3. aprila 1911: "'Štampa', to je list koji je lagao o zdravlju kralja Petra da bi izveo padanje srpskih papira na stranim berzama i time materijalno oštetio Srbiju. To je list koji je bezbroj puta najskandaloznije klevetao, grdio i vređao vladu srpsku, i vojsku srpsku i sve što je srpsko - jer to je list, koji za tuđinske pare radi o glavi svoje otadžbine."

"Radničke novine", organ Socijaldemokratske stranke, koristeći buržoasku i monarhističku slobodu, češće od drugih novina svoje razorne strele upućivale su na adresu kralja. Tako aprila 1912. godine pišu da je dvor dokazao "da mari za narod isto koliko i za lanjski sneg, a da mu je parlamentarizam deveta rupa na svirali, ili još tačnije, kost u grlu. Njegovo neparlamentarno, antiparlamentarno najurivanje vlada iz većine i postavljanje iz manjine godine 1905. i 1906. najbolje dokumentuju ovu našu tvrdnju."

IZGLEDA da je ta 1912. godine bila posebno burna u novinarskom životu prestonice. Protiv razuzdanosti dela štampe, oglasio se i starešina Srpske pravoslavne crkve, mitropolit Dimitrije, za vreme zajedničke posete sa kraljem Petrom Aranđelovcu. Novine mu nisu ostale dužne. Odmah mu je odgovoreno: "Visokopreosvećeni sručio je na žurnalistiku sav onaj rečnik anatema kojim jedan pop može da raspolaže i koji je utoliko neiscrpniji ukoliko je sluga Božji licemerniji." A potom su usledile tvrdnje da je mitropolit Dimitrije bio "poslednji čovek u Srbiji koji je imao pravo da se revoltira protiv nemorala i skandala u našoj žurnalistici. Ako je već tako osetljiv, onda on svoje anateme treba u prvom redu da uperi protiv svojih organa, protiv stubova crkve, protiv apostola Božjih na zemlji: protiv popova i kaluđera. Ugušujući korupciju u crkvenoj organizaciji - ako je to uopšte mogućno - visokopreosvećeni će, uostalom, raditi, posredno, i na ugušivanju korupcije u našoj štampi. Jer, nesumnjivo je da jedan dobar deo skandalozne hronike, koju tako savesno i tako minuciozno beleži naša štampa, sačinjavaju nimalo hrišćanske avanture naših popova i kaluđera..."

Pisanje žute štampe dobilo je takve razmere da su u proleće te 1912. po čitavoj Srbiji počeli da se osnivaju odbori "Društva za zaštitu ljudi". Cilj ovog društva bio je da se organizuje bojkot listova "koji na najgadniji način pretresaju familijarni život, izlažući podsmehu ono što je čoveku najsvetije - porodični mir i sreću". Od prevrata 1903. godine, odnosno od donošenja novog Ustava po kojem je bila zagarantovana sloboda štampe, to je bio drugi pokušaj u Srbiji da se građani organizuju protiv novina i novinara. Prvi put se s tim pokušalo u aprilu 1906. godine. Tada je pokrenuta akcija za obrazovanje "Društva za telesno kažnjavanje onih koji zloupotrebljavaju javnu reč". Po oceni naprednjačkog "Videla", ova inicijativa bila je "sramota za Srbiju".

Za razliku od srpskih intelektualaca, koji su iskazivali javni prezir prema žutoj štampi u Srbiji, Dimitrije Mitrinović, srpski avangardni kritičar, teoretičar, filozof, esejist, pesnik i prevodilac, u to vreme jedan od ideologa "Mlade Bosne" sasvim drugačije je doživeo beogradski žurnalizam. U "Bosanskoj vili" u leto 1911. piše da štampa u Srbiji u "dobroj mjeri prezadihana i nepodnosivo brzoreka, ipak govori mnogo dobroga. Ta štampa nije samo govornica mogućnih i onih koji na nepošten način hoće da postanu mogućni. Ona je i govornica, časna i slobodna, i onih posljednjih i najsitnijih koji osjećaju teret nacionalnih dužnosti i bol nacionalne krize..."