U ALIJINOM KAZAMATU PREŽIVEO 1.335 DANA: Đorđo Šuvajlo, logoraš "Silosa", o izveštaju međunarodne komisije o stradanju Srba u Sarajevu

Na taj dan su i Sovjeti davne 1945. ušli u Aušvic. Nije slučajno ni što su Alijini logori tokom strašnog rata u BiH bili razmešteni u Hadžićima, Hrasnici, Ilidži. Iz tih predgrađa u Drugom svetskom ratu Srbi su masovno vođeni u Jasenovac, a Izetbegović nam je 1992. "Jasenovac doveo na kućni prag".

Govori ovako, ekskluzivno za "Novosti" iz daleke Australije, Đorđo Šuvajlo, koji je tačno 1.335 dana, od juna 1992. pa do tog 27. januara 1996. godine, bio zatočenik zloglasnog muslimanskog logora "Silos". Jedan od svedoka najstrašnijeg stradanja više od 600 Srba koji su prošli kroz, kako kaže, "ovaj pakao na zemlji", izražava nadu da će Izveštaj međunarodne komisije o stradanju Srba u Sarajevu, koji će uskoro biti obelodanjen, otkriti pravu istinu.

Šuvajlo je bio među gotovo 50.000 Srba koji su godinu dana kasnije iz grada na Miljacki otišli put Kanade, Amerike, Australije, zahvaljujući Izetbegoviću koji je nagovorio prijatelje iz arapskih zemalja da im "kupe vizu":

- Mi stradalnici već 1997. bili smo preko okeana, a ja sam završio na Petom kontinentu. Više od stotinu logora za Srbe u Sarajevu je bilo tokom rata u privatnim kućama, vrtićima, kojekakvim komandama i podrumima, a Međunarodni crveni krst ih je registrovao tek možda dvadesetak.

"Silos" je, seća se Šuvajlo, registrovan u novembru 1992. a mnogi od Srba su tamo ležali od maja. Logor "Hrasnica", kaže nam, takođe strašno gubilište, registrovan je sredinom 1993.

- Od 350 ljudi, njih 100 je umoreno u najstrašnijim mukama, kopanjem "tunela spasa":

- U noći 22. aprila 1993. iz logora "Hrasnica" izvučeno je četvoro Srba koji su streljani. Niko nije znao zašto. Sledeće noći došli su po Slavišu Krivića, Danila Bogosavca, Jovicu Stolicu i Dragoljuba Ljujića. Mislilo se da ih vode na streljanje, ali sledeće jutro vraćeni su umorni i promrznuti. Posle smo od njih čuli da im je to bio prvi dan kopanja kontura tunela, sa zapadne strane, iz Butmira ka Dobrinji.

Logoraše su, svedoči naš sagovornik, čuvali ljudi u crnim uniformama, a glavni je bio riđi čovek koji se te noći zadržao oko dva sata. Imao je novu maskiranu uniformu i nove bele patike. Prekraćivao je vreme gađajući kamenjem kopače. Zvali su ga Žuti. Kada je otišao, ljudi u crnom zatočenicima su rekli "da su imali čast da upoznaju Bakira Izetbegovića".

- I ja sam kopao danima - nastavlja Šuvajlo. - Od Kotorca do ulaska na aerodrom. Tunel je bio širok tri, a visok dva i po metra. Sekli smo na Igmanu trupce, nosili ih dole, uvijali ih u najlon, pa iskopinu oblagali. Gladni, prebijani, polumrtvi...

Strašno sećanje na "Silos", Igman i zverska mučenja kojim su bili izloženi naš sagovornik prekida pričom o kako kaže - čoveku.

- Doktor Mustafa Pintol na Igmanu, jedino u šta smo gledali. Doktor, stažista pridodat je jedinici strašnog Zulfikara Ališpage Zuke, krvnika iz Novog Pazara kome ljudski život ništa nije značio. Doktor je ipak primao srpske logoraše, pisao im poštede. Imao je grdne probleme sa svojima. Zuka mu je u martu 1993. rekao: "Pazi, poješće te mrak"!

Doktor Pintol je 10. marta te godine sa Igmana sišao na prijem kod Alije Izetbegovića, na dogovor sa još tri lekara "kako bolje organizovati sanitet Armije BiH". Kada su se vraćali ubijen je snajperskim hicem na aerodromu. Muslimani su za zločin okrivili Srbe.

Raspuštanje logora "Silos" takođe je bilo trauma. Sve do januara 1996. tu je bilo logoraša, njih još 142, uključujući i dve žene - Nadu Tomanić i Bosu Aleksić. Početkom januara, prema rečima našeg sagovornika, 98 ih je odvedeno i svi su mislili da su pušteni. Alija ih je držao cenkajući se oko teritorija. Tih 98 do 27. januara bilo je u zatvoru u Hrasnici, a 44 iz "Silosa" izgubila su nadu da će ikad izaći. Na kraju, po njih 44 je došao oficir vojne bezbednosti Alijine vojske i ukrcavajući zatvorenike za Lukavicu gde su čekale kamere, logorašu Radetu Andriću je rekao:

- Ne bojte se ništa. Blago vama. Vama su Arapi kupili 50.000 viza za Ameriku i Australiju da se maknete iz ovog jada. Niko tada nije znao šta to znači.

- Ogroman broj nas je već sledeće godine dobio izlazne vize i rasejani smo širom sveta. Svedoci Alijinih zločina tako su praktično nestali, na suđenja nikad nismo zvani. Šta smo mogli da radimo?

Mnogima od njih, zaključuje naš sagovornik priču sa dalekog Petog kontineta gde i danas živi, žene su bile osramoćene za vreme tamnovanja, familije očajne. Kada su napuštali Bosnu nisu slutili da "Alijinima neće imati ko da sudi".

ASOCIJACIJA LOGORAŠA

- U Australiji nas logoraša završilo je 127 sa familijama. Ostalo ih je da živi 97. Aktivno u Udruženju u Sidneju je 35. Tu je "tužna" srpska Zenica i Hercegovina. Sledeće godine obeležićemo četvrt veka od gašenja poslednjeg koncentracionog logora u Evropi. U kontaktu smo sa "našim Amerikancima i Kanađanima". Ako ne bude ove kovid zaraze, plan je da organizovano dođemo na stratišta - kaže Šuvajlo.