BAKA I UNUCI ZATOČENI U TROŠNOJ KUĆI: Prepuštena milosrđu, LJubica Aćimović (69) brine o Draganu (15) i Davidu (10) i sa strepnjom čeka zimu

U oronuloj kući baka i unuci brinu jedni o drugima. Drže se isto kao straćara u kojoj žive - strahuju od onoga što će doneti zora.

Navikli su Dragan i David na nemaštinu. Naučili su da žive bez majčinog zagrljaja i da se sklone kad pijani otac lomi stvari po kući. Naučili su da spavaju praznog stomaka i još mnogo toga što njihovi vršnjaci nisu imali prilike da nauče. Baka Ljubica, sa penzijom od 16.000 dinara, trudi se da dečacima pruži ono najosnovnije, ali često i za neophodne stvari novca nema. Majka im alimentaciju od 10.000 dinara uplaćuje povremeno. Izgurali bi oni i ovu zimu, ali trošna kuća napuklih zidova neće izdržati.

- Majka se preudala pre sedam godina, deca su pripala mom sinu. On se propio, izgubio starateljstvo i ja sam već dve godine njihov staratelj. Otkada su se rodili bili su mi sve na svetu, a sad sam i ja njima sve na svetu - kaže Ljubica.

Igračaka u Davidovoj sobi nema. U ćošku kesa puna lekova - da im što duže kuca bakino srce. Ulegli kreveti, rasklimani trpezarijski sto, nekoliko stolica i vitrina. Kroz rupe oko prozora probija vetar, duva i kroz zidove koji su na mnogo mesta pukli. Šporeta nema, drva nema. Ovoj porodici predstoji još jedna zima u hladnoj kući.

- Hteli smo da unesemo šporet, ne znamo gde da ga stavimo. Star je, ipak, mogao bi da posluži. Ako ga prislonimo uz ovaj zid, prekriće jedini šteker za struju, strah me je da se stara instalacija ne zapali - pokazuje nam Ljubica. - Zidovi u drugoj sobi su prekriveni lamperijom, tamo bi se sigurno sve zapalilo. Strah nas je da se krov ne sruši sa prvim snegom. Ogrev još nisam kupila, ne znam ni od čega ću. Dok njih namirim, od moje penzije ne ostane ništa.

Ispod krova dve sobe i hodnik. U njima po dva kreveta. U Draganovoj je i ormar oblepljen sličicama fudbalera, televizor i - ništa više. Najveća želja im je da im se sazida kupatilo i dovede voda u kuću.

- Letos nam je bilo lakše da ugrejemo vodu. Ne znam kako ćemo da se kupamo kad stigne mraz. Mačak je pre nekoliko meseci upao u bunar i sad moramo da donosimo vodu od komšija. Mnogo je teško i mnogo je loše - ne može da zadrži suze Ljubica. - Nemamo kupatilo, deca traže, normalno i meni treba, ne samo deci, ali ne možemo sami da napravimo. Volela bih da imamo tuš-kabinu da se moja deca kupaju kao njihovi drugovi, a ne u plastičnom koritu kad je zima i napolju kad je leto.

Oči rukama pokriva i mali David.

- Odu kod druge dece, pa posle plaču kad dođu kući zato što nemaju ništa od onog što imaju njihovi vršnjaci. Volela bih da se moji unuci ne stide da pozovu svoje drugove, volela bih da imaju gde da ih dovedu - baka sklapa ruke kao da njima govori: Eto.

Dragan i David nemaju normalno detinjstvo, ali komšije kažu da su deca za primer.

Dragan ide u prvi razred srednje škole u Obrenovcu. Uči za zavarivača i dve godine igra levo krilo u obrenovačkom fudbalskom klubu Radnički. David je krenuo u peti razred osnovne škole u Grabovcu, najbližem selu, a najviše voli da ide na pecanje i da igra stoni tenis sa bratom.

- Imamo rekete i mrežicu - ponosno kaže mali David. - Otvorimo sto i igramo. Brat me pobeđuje, stariji je. Desi se da toliko jako udari da pukne loptica, a često nemamo drugu.

Volim mog starijeg brata.

Zatečeni u trošnoj kući, Aćimovići su prepušteni tuđem milosrđu.

- Pomognu nam komšije, dobri ljudi, hvala im. Kad dobijemo novac, kupimo namirnice, sredstva za higijenu, platimo račune... Unučići idu u školu, stalno im nešto treba - pare za užinu, sveske, trening... Dragan je fudbaler, potrebne su mu majice, patike, kopačke - stala je s nabrajanjem Ljubica svesna da to može da potraje. - S mojim primanjima ni knjige ne mogu da im kupim, ali trudim se koliko mogu. Navikla sam da jedem kad imam, a ne kad sam gladna. I oni su to naučili. Boriću se za moje unuke dok me telo ne izda, nadam se da ću izdržati dok ih ne izvedem na pravi put. Nadam se da će oni moći jednog dana sami o sebi da se staraju.