SREDNJOŠKOLKE ŽRTVE NASILJA U VEZAMA: Nastavnici odgovarali na pitanja o zlostavljanju među učeničkim parovima
NAJČEŠĆI oblik nasilja u partnerskim vezama učenika, prema saznanjima nastavnika, jeste psihičko nasilje, zatim sledi fizičko, a najređe je seksualno. Svi oblici zlostavljanja višestruko češće su prisutni kod devojaka nego kod mladića.
Ilustracija Foto: V. Danilov
Ovo su rezultati istraživanja Autonomnog ženskog centra "Stavovi i odgovori predstavnika i predstavnica srednjih škola na pojavu zlostavljanja među mladima koji su u emotivnoj vezi."
Četvrtina nastavnika ima saznanje da su devojke doživele širenje glasina o njima putem mobilnog telefona, imejlova i društvenih mreža, kao i da su dobijale preteće poruke i zastrašivanja kada ne odgovore partneru. Tek svaki deseti ispitanik ima saznanje o zlostavljanju na ovaj način kojem su izloženi mladići.
- Čak pet puta češće devojkama se preti da će na internet biti postavljene fotografije zbog kojih se osećaju neprijatno, ili da će biti deljene sa drugima - objašnjava Tanja Ignjatović, psihološkinja iz AŽC.
PROFESORI NEUPUĆENI
PROSVETNI radnici u Srbiji u 54 odsto slučajeva ocenjuju sopstveno znanje o digitalnom seksualnom i rodno zasnovanom nasilju u vezama mladih kao prosečno, a 17 odsto njih kaže da ima slabo znanje o ovim temama.
U AŽC dodaju da ohrabruje podatak da je gotovo za sve predstavnike škola neprihvatljivo da mladić svojoj devojci udari šamar, kao i seksualni odnos bez pristanka. Ipak, polovina nastavnika veruje da su devojke u istoj meri nasilne kao i mladići, iako brojna istraživanja ukazuju na to da su one daleko češće žrtve, a da su u slučajevima gde su mladići žrtve, učinioci uglavnom isto muškarci. Nastavnici, takođe, mahom nisu svesni da prve informacije o seksu i seksualnosti mladi dobijaju uglavnom na internetu i to na pornografskim sajtovima.
Trećina nastavnika smatra da zlostavljana osoba može lako da napusti partnersku vezu, što je takođe suprotno iskustvima iz prakse. Isto istraživanje sprovedeno i u Hrvatskoj, Mađarskoj i Španiji, pokazuje da se nastavnici uglavnom drže stava da žrtve ne treba kriviti, ali i da nisu sigurni da li učenici imaju dovoljno poverenja u njih da potraže pomoć u slučaju kada dožive takvo iskustvo.