SLOM SAVKE I TRIPALA U KARAĐORĐEVU: Kako se Tito obračunao sa rukovodstvom Hrvatske i liderima masovnog pokreta

U unutrašnjoj politici, vešto koristeći nacionalne aspiracije naroda Jugoslavije, a istovremeno pažljivo osluškujući komentare iz sveta, igrao je partiju šaha u kojoj je bez obzira na odnos snaga i okolnosti kralj jeo sve ostale figure i uvek ostajao na tabli.

U istom maniru Tito se obračunao i sa rukovodstvom Hrvatske koje je stajalo iza Hrvatskog proleća. Nacionalistički uzlet Hrvatske okončan je na 21. sednici Predsedništva SKJ, koja je trajala od 30. novembra do 1. decembra 1971. godine u Karađorđevu. U lovište nazvano po vođi Prvog srpskog ustanka, Tito je pozvao vodeće hrvatske političare sa jasnom idejom da ih politički slomi i pusti niz vodu. Ovakav lom, potpuno u titoističkom duhu, došao je svega mesec i po dana posle njegove čuvene izjave u zagrebačkom hotelu "Esplanada" da su apsurdne priče da u Hrvatskoj nema jedinstva, da je narod uz separatizam, kao i da cveta šovinizam i nacionalizam.

Novija tumačenja Brionski plenum, obračun sa Maspokom i slom srpskih liberala tumače Titovom željom da obezbedi dugovečnost svoje vladavine, budući da je u rukovodstvima Hrvatske, Srbije, pa i Slovenije prepoznao tihi rat za njegovo nasleđe. Nema sumnje da mu je politička likvidacija "maspokovaca" najteže pala, budući da je godinama pre Karađorđeva pokazivao javnu naklonost ka mladim, nacionalno opredeljenim liderima Hrvatske, posebno prema Miku Tripalu i Savki Dabčević Kučar.

Atmosferu sloma hrvatskog proleća verno je dočarao novinar i publicista Pero Simić. Na osnovu stenograma maratonskog razgovora iz Karađorđeva, uporno rasvetljavajući pozadinu jugoslovenskih gibanja i Simić je uočio Titovo političko licemerje i kontradiktornost u odnosu prema "prolećarima".

Punih 20 časova, u predvečerje sastanka Predsedništva, Broz je ubeđivao Hrvate punih dvadeset časova, od 30. novembra u 10 sati do 1. decembra u šest sati ujutro, da se odreknu politike koju je i sam, koliko do juče, podržavao i ohrabrivao. Hrvatsku vrhušku - Savku Dabčević Kučar, Mika Tripala i Pera Pirkera - Tito je posebno preslišavao oko studentskih nemira, primedaba na deviznu politiku Jugoslavije, prema kojoj je Beograd izvlačio hrvatske devize i zahtev iz Zagreba da Hrvatska dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. Ovakvim istupima oštro su se suprotstavili ostali hrvatski kadrovi, pre svih Milka Planinc i Josip Vrhovec, koji su držali funkcije u Izvršnom komitetu CK SK Hrvatske.

Temperaturu je podigao tada najpopularniji hrvatski političar Miko Tripalo:

- Neprijatelj je organizovaniji nego što sam mislio. To moram priznati. Mislim da bi razbijanje rukovodstva SK Hrvatske imalo tragične posledice, bez obzira na to čak i koja bi struja pobedila.

Ova pretnja pogodila je Tita, pa je morao da odgovori, priznajući da je u Hrvatskoj situacija daleko od redovne.

- Kad je drug Tripalo rekao da može svašta da se dogodi, to je mene pecnulo. Kad bismo mi počeli praviti gluposti, kad bismo počeli hajku po Hrvatskoj, time bismo mi uzbudili, jer je psihoza do te mjere raspirena da bi nas svaki nepametan korak mogao dovesti do vrlo teške situacije.

Imali bismo građanski rat, što je vrlo opasno, ili bismo morali preduzeti mjere kojima bismo spriječili građanski rat. A vi znate šta to onda znači, kakve bi to mere mogle da budu.

Tito je otvoreno rekao i da je za njega ideja masovnog pokreta neprihvatljiva, Tripala je ukorio što često odlazi u Zadar, antisocijalističko žarište gde se menjaju nazivi ulica i trgova iz NOB, ali i gde "klasni neprijatelj" pravi spiskove i slavi narodne neprijatelje koji su ratu bili egzekutori.

- Ne mogu da prihvatim da su koncepti i stavovi koje smo zastupali idejno tuđi - branila se Savka Dabčević Kučar.

- Onaj pokret masa, tuđi je pokret, sto puta ću to reći - i Tito je podizao ton.

Sastanak je završen ujutru oko šest časova. Glasanje koje je rutinski obavljeno otkrilo je da Titova pozicija nije najsjajnija - prema svedočenju Mike Tripala, od 19 prisutnih, Tita je podržalo osam, a 11 učesnika se suprotstavljalo njegovim ocenama ili bar znatnom delu.

Odnos snaga u razgovoru sa Titom, međutim, nije imao nikakav bitan značaj za rasplet političke krize u Hrvatskoj. Tome je doprineo i Sovjetski Savez koji je nepuna dva meseca ranije, 8. oktobra 1971, penzionisao svog višedecenijskog rezidenta u Jugoslaviji, mentora hrvatskog rukovodstva Ivana Krajačića, koji je glavešinama CK SK Hrvatske bio glavna veza i sa Titom.

Na kraju je Broz našao solomonsko rešenje:

- Dobro, da zaključimo da se slažete da se ne slažete.

Titovu odluku o obračunu s predvodnicima CK SK Hrvatske pažljivo su pratili zapadni posmatrači u Jugoslaviji. Englezi su ga podržavali, jer su čelnici CK Hrvatske, po njihovom mišljenju, "koristili staljinističke metode manipulacije masama i javnim mnjenjem", a pored sovjetskog vođe Leonida Brežnjeva zeleno svetlo mu je, izgleda, dao i američki predsednik Nikson, sa kojim se Tito sastao svega mesec dana ranije u Beloj kući i koga je jedino interesovalo da Jugoslavija sačuva vanblokovski status.

Dvadesetočasovno mrcvarenje s hrvatskim prvacima, Tito je izuzetno dobro podneo. Popio je nekoliko viskija, malo odspavao, sastavio doručak i ručak i krenuo u dvoranu svoje rezidencije u Karađorđevu, u kojoj je bila zakazana poslednja sesija obračuna.

Vodeći hrvatski komunisti, koji su bili mlađi od njega tridesetak godina, jedva su stajali na nogama, a Tito je u svojoj 80. godini izgledao nestvarno pribran i koncentrisan. Tajnu je otkrio on sam:

- Čim je gužva veća, odmah se bolje osjećam!

U takvom raspoloženju Tito 2. decembra 1971, po podne, vadi iz tašne svoj narandžasti blokčić i improvizovanim govorom postavlja kulise za predstavu zvanu 21. sednica Predsedništva SKJ. Najpre je odbacio stav da on stoji iza vođa CK Hrvatske, zbog čega ga je veći deo političke javnosti Jugoslavije gotovo pune dve godine smatrao njihovim pokroviteljem:

- Mene pogađa i to što se pozivaju na mene, na moje riječi. Samo ne kažu na koje riječi, nego samo - na reči Tita. Iza takve politike ja ne stojim. Ako neko ima i takvih iluzija da se može pozivati na mene, ja hoću da to lično suzbijem - rekao je Tito.

Iako je mesecima pre toga uveravao jugoslovensku i svetsku javnost da je u zemlji sve u najboljem redu, Broz je oštro naglasio - Jugoslavija je na ivici raspada i građanskog rata!

- Primili smo kritiku da u akciji protiv neprijateljskih antisamoupravnih, antisocijalističkih snaga, u prvom redu protiv nacionalističkih i šovinističkih elemenata, nismo bili ni brzi, ni efikasni, ni radikalni. Išli smo na zabrane nekoliko listova i letaka, isključili smo Šimu Đodana i Marka Veselicu iz Partije, isključili smo još nekolicinu na liniji šovinizma, dali smo kroz štampu odgovore na neke njihove nacionalističke teze... Primamo upozorenje druga Tita, odnosno kritiku druga Tita, u vezi sa primjenom termina masovnog pokreta - Savka Dabčević Kučar probala je da smiri situaciju i popravi sve gori položaj svoje ekipe.

Predstava u Karađorđevu, međutim, nije mogla da prođe bez sveprisutnog Edvarda Kardelja, Titove desne ruke u svim njegovim posleratnim političkim obračunima - od likvidacije prvog Titovog oponenta, vodećeg hrvatskog komuniste Andrije Hebranga i osude Milovana Đilasa, do smenjivanja Aleksandra Rankovića.

U maniru prevejanog političkog spletkaroša podržao je Tita, a i u obračunu sa maspokovcima potegao je uobičajene floskule:

- Nacionalizam je u Jugoslaviji - kaže on - jadan, siromašan i ne predstavlja nikakvu realnu političku snagu, već je plen staljinističkog tehnokratizma, birokratizma i velikodržavnog hegemonizma!

Miko Tripalo je na predstavi u Karađorđevu pokušao spasti što se moglo spasti.

- Ja prihvatam punu opravdanost oštrih reči koje je drug Tito uputio na sve nas i pojedinačno u vezi sa našom nedovoljnom odlučnosti i efikasnosti u borbi protiv klasnog neprijatelja, a posebno nacionalističkih snaga u Hrvatskoj. Ja ovo ne govorim iz formalnih razloga, nego zbog toga što smatram da se njegova ocjena, da su mnoge nejasnoće dolazile iz javnih govora i istupanja, odnose i na neke moje govore i istupanja. Kao komunista spreman sam da razmislim o svim konsekvencama takve jedne kritike, ali u isto vrijeme izražavam spremnost da u okviru programa mjera koje budu napravljene u vezi sa savladavanjem ovih propusta i nedostataka u praktičnoj politici, u tome učestvujem - bio je pomirljiv Tripalo.

Kad je Tito počeo predstavu da privodi kraju, sve nade da se problem može rešiti dogovorom pale su u vodu.

Najpre je sve pohvalio, i žrtve i egzekutore:

- Ova sjednica je bila veoma dobra, diskusija je bila takva kakvu ja dosad ne pamtim.
Između rasprave i batine, ipak je bio za batinu.

Godišnje simpozijume vodećih svetskih filozofa na Korčuli, kojima je Jugoslavija trebalo da se ponosi, nazvao je skupovima na kojima se "svašta priča", "iznose se sve moguće ideje", što je za njega, samo po sebi, bilo dokaz neprijateljske delatnosti. Bio je ogorčen što sa jugoslovenskih univerziteta "još nismo makli nijednog čoveka", koji "našu omladinu skreće u pravcu koji nije poželjan za naš razvitak", a "ti pojedinci su nama tuđi i, uglavnom, prozapadni".

U sebi svojstvenom maniru pozvao je sudije i tužioce da ne rade po zakonu, da se "ne drže paragrafa kao pijan plota", što je značilo da sude po diktatu politike. Odlučno je odbacio potrebu da mu se traži naslednik, "ne treba da mi sada tu tražimo nekoga", a "tako treba da bude i posle".

Zatežući omču oko barjaktara hrvatskog maspoka, posebno je pohvalio Edvarda Kardelja:

- Mislim da je dobro ovo što je drug Kardelj rekao da bi bilo površno ako bi se sada odmah išlo na Centralni komitet SK Hrvatske, da se sve to raspreda prije nego što članovi Partije i organizacije SKH ne budu o svemu prethodno upoznati.

Drugim rečima, površno bi bilo ako bi se Centralnom komitetu SK Hrvatske dozvolilo da raspravlja o situaciji u Hrvatskoj pre nego što se Savki Dabčević Kučar i Miki Tripalu prethodno ne izmakne tlo ispod nogu.

Na kraju Titovog suđenja perajnicama hrvatskih komunista u Karađorđevu, predloženo je da se odmah objavi Titova tek izrečena presuda, što je značilo da se Centralnom komitetu SK Hrvatske uskrati pravo da razmotri situaciju i utvrdi uzroke političke krize u ovoj republici i osposobi se za njeno prevazilaženje.

Mirko Tepavac je predložio da se o Titovim ocenama situacije u Hrvatskoj najpre upozna SK Hrvatske, kome, kako je rekao, treba pokloniti poverenje.

Kardelj nije krio ljutnju zbog ovog predloga, a neko od prisutnih predložio je kompromisno rešenje - da se objavi Titova završna reč, a da se izostavi kritika čelnika CK Hrvatske.

Kompromis je odbacio Vladimir Bakarić, čiji primat u Hrvatskoj su uveliko ugrozili Miko Tripalo i Savka Dabčević Kučar:

- Ako ćeš izbaciti kritiku hrvatskog rukovodstva - rekao je Bakarić - onda nije potreban ni govor.

Tako je Titov govor objavljen pre nego što je rasprava o Tepavčevom predlogu i završena, a Savka Dabčević Kučar je tim povodom, sluteći staljinističku histeriju u Hrvatskoj, Marku Nikeziću rekla:

- Potpuno su mi jasne konsekvence ovoga po Jugoslaviju.

Posle povratka u Zagreb, Dabčevićeva, Tripalo i Pirker nisu želeli da se predaju bez borbe. Čim su se vratili u Zagreb, rešili su da što duže odlažu sednicu CK Hrvatske, a iz njihovih glavnih uporišta naprasno su im stizali telegrami podrške. U njima je pominjan i Tito, ali on je šest dana kasnije, zazirući od ovog manevra, tražio da se egzekucija ne odlaže, jer ga je nerviralo to što se "maspokovci" danima nisu oglašavali. Sazvao je sednicu Izvršnog biroa, na kojoj je rekao da je Hrvatima "juče preko telefona mirne duše kazao da nema povjerenja u Centralni komitet Hrvatske". I odigrao završnicu :

- Evo, druže Tripalo, mislim da oni koji nisu odgovorili zahtjevima moraju napustiti svoja mjesta.

Pet dana posle Titovog telefonskog naloga, Dabčevićeva, Tripalo i Pirker su podneli ostavke, a za novu predsednicu CK izabrana je Milka Planinc, a za sekretara Josip Vrhovec.

Oko zgrade CK SK Hrvatske odmah se okupilo nekoliko stotina studenata i građana. Policija je uhapsila 26 studenata, a sutradan je ispred studentskih domova demonstriralo četiri-pet hiljada studenata, koji su nosili transparente "Dolje izdajnik Tito", "Dolje Karađorđevo", "Dolje Bakarić", "Milicija ubice". Demonstranti su uzvikivali parole podrške Tripalu i Dabčevićevoj, a uhapšen je student-prorektor Zagrebačkog sveučilišta, poznat po žestokom nacionalizmu Ivan Zvonimir Čičak, kao i predsednik i potpredsednik Saveza studenata Zagrebačkog sveučilišta Dražen Budiša i Zvonimir Dodig. A Ante Paradžik, predsednik Saveza studenata Hrvatske, sutradan se sam prijavio policiji.

Tih dana zagrebačka policija je privela 866 studenata, od kojih je 476 prekršajno kažnjeno zatvorom, proterivanjem iz Zagreba ili novčano, a protiv 35 studenata su podnete krivične prijave.

Poslednji čin likvidacije hrvatskog Maspoka uslediće tokom sledećih nekoliko nedelja. U danima koji su usledili prema Titovom uputstvu da se nema potrebe da se "sudije i tužioci drže zakona ko pijan plota" pokrenute su stotine sudskih postupaka. Uhapšeni studenti osuđivani su na kazne od četiri do osam nedelja zatvora. Viđeniji maspokovci zatvoreni su i optuženi za nasilnu promenu državnog i društvenog uređenja. Širom Hrvatske uslediće lanac čistki i sudskih procesa u kojima će se naći oko 2.000 ljudi. Savka Dabčević Kučar u svojim sećanjima zapisala je da je iz hrvatske Partije oterano oko polovina ukupnog članstva.

Sve ovo, veoma brzo, biće viđeno i u Srbiji. Obračun sa Hrvatskim prolećem, po doktrini reciprociteta, Titu će zgodno poslužiti za još žešću čistku sa liberalnim rukovodstvom Srbije. S jednom razlikom - u Hrvatskoj su posečeni nacionalisti i secesionisti, dok je na listi grehova srpskog rukovodstva nacionalizam, ako ga je uopšte i bilo, bio na - poslednjem mestu.