STVARANJE ZEMLJE BEZ BUDUĆNOSTI: Kako je hrvatsko rukovodstvo uz Titovu pomoć iznudilo promene koje će razgraditi Jugoslaviju

Usvajanjem novog ustava i promenom imena zemlje 1963. godine, otvaranjem nacionalnog pitanja na VIII kongresu SKJ, u decembru 1964, donošenjem privredne reforme godinu dana kasnije, počeo je proces preoblikovanje federacije i decentralizacije. Usledio je Brionski plenum na kome je Ranković proglašen za glavnog, bezmalo jedinog vidljivog zastupnika birokratsko-etatističkog otpora obećanim reformama čime je stvoren privid da će njegovim zbacivanjem s vlasti ta prepreka najzad pasti. Međutim, birokratsko-demagoški obračun s Rankovićem bio je, u stvari, iskorišćen za učvršćivanje već postojećeg poretka - birokratskog dogmatizma i harizmatičnog kulta Josipa Broza.

Međutim, posle Brionskog plenuma na političku scenu pristižu ljudi srednje generacije iz koje će u, pojedinim republikama formirati "reformatorske grupe" - u Hrvatskoj "nacionalna", u Srbiji "liberalna", u Sloveniji "tehnokratska" .

U godinama koje će nastupiti jedan deo rukovodstva u Srbiji, okupljen oko Mijalka Todorovića, i u Sloveniji, uz Staneta Kavčiča, počeo je da diskretno diže glas protiv Titovog autorizma. Plašila ih je mogućnost, zbog njegovih intenviziranih odnosa sa Bežnjevim, da se Jugoslavija vrati u Istočni blok. Pokušavali su da pronalaze načine kako bi ga bar delimično neutralisali i doveli u funkciju partijskog rukovodstva. Tih godina u Indoneziji, samodržac Sukarno bio je lišen vlasti, iako je i dalje ostao nominalni šef države, pa se u Beogradu i Ljubljani sve češće moglo čuti: "Sukarnizujmo Tita." Ovoj grupi Srba i Slovenaca pridružio se i Lazar Koliševski, višegodišnji vođa makedonskog naroda. U tom okviru je na inicijativu Staneta Kavčiča, kako tvrdi Jože Pirijevc u knjizi "Tito i drugovi", došlo je čak do pokušaja da maršalu oduzmu nadzor nad vojskom, kojom je rukovodio preko generala Ivana Gošnjaka. Ali taj potez nije uspeo.

ZA RAZLIKU od Slovenaca, Srba i Makedonaca, Hrvati su bili na suprotnoj poziciji. Kod njihovog novog, mladog rukovodstva očito je bila sazrela ideja o definisanju hrvatske države i njenom mestu u jugoslovenskoj federaciji. Oni su verovali da će za taj svoj cilj moći da iskoriste tu Titovu trenutnu "klimavu" poziciju i da ga pridobiju na svoju stranu.

U Hrvatskoj, pored Mike Tripala, koji je imao oreol legendarnog predsednika omladine Jugoslavije, na političkoj sceni pojavila se Savka Dabčević Kučar, profesorka ekonomije na Zagrebačkom univerzitetu. Savka je inače doktorirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kod Slavke, supruge Aleksandra Rankovića. Njena startna pozicija u političkom uspunu je upravo bio Rankovićev pad kada je na plenumu CK SKH svom žestinom obrušila na autoritarni monopol partijskog rukovodstvo i njegove privilegije: "Partija ne može poreći svoju odgovornost za prošle događaje." Uz pomoć Vladimira Bakarića ubrzo se popela do samog vrha SK Hrvatske, a krajem marta 1969. godine izabrana je za predsednicu Centralnog komiteta. Bakarić je forsirao malo iz objektivnih a više iz ličnih razloga plašeći se da njegovu poziciju u Hrvatskoj ne preuzme Mika Tripalo, za koga se govorilo da je najtalentovaniji političar. Novi jezik u zvaničnim obraćanjima koji je drugarica Kučar uvela privukao je pažnju Miroslava Krleže koji joj je, navodno, čestitao i rekao: "Hoćete uvesti Evropu u Partiju."

Sprega između Tita i novog hrvatskog partijskog rukovodstva počela je da funkcioniše takoreći od prvog dana. Interesi su bili uzajamni. Za uspon novih ljudi na vlasti u Hrvatskoj bilo je značajno što su mogli da računaju na podršku samog Tita, a i on je shvatio da će uz pomoć Hrvata lakše moći da sprovode njegov i Kardeljev novi koncept Jugoslavije "federalizaciju federacije". Nije mu bilo dovoljno što je uz sebe najmoćnije ljude u vojsci generale Nikolu Ljubičića i Ivana Miškovića, te Radovana Stijačića, ministra unutrašnjih poslova. Trebala mu je hrvatska mlada garda da bi izgradio neobičan politički kopplot - preoblikovanu Jugoslaviju u zajednicu samostalnih republika i pokrajina u kojoj će dominirati centralistički organizovana komunistička partija. Na taj način hteo je da izmakne tlo pod nogama, pre svega Srbima, ali i ostalim neistomišljenicima iz starog kadra, a sebi osigurati ulogu doživotnog arbitra. Pritom, je u staračkoj paranoji, umislio da u Srbiji protiv njega kuju zaveru i više puta se žalio kako nema na koga da se osloni.

POZADINU ovog savezništva za što brže usvajanje ustavnih amandmana i razgradnju Jugoslavije kasnije će u jednom intervjuu otkriti Miko Tripalo: - Mi smo smatrali da ako većina bude odlučivala o tim promjenama, da nikad tu većinu u toj situaciji ne možemo dobiti, i da je jedini oslonac na šefa države, odnosno na Titov autoritet karta na koju moramo igrati da bismo iznudili promjene koje smo predlagali!

Novoizabrana predsednica SKH Savka Dabčević Kučar, kada je na sastanku sekretara opštinskih komiteta 28. i 29. septembra 1968. godine obelodanila program osamostaljenja Hrvatske, u užem krugu svojih saradnika je rekla: "Ako nas podrži Tito, mi ćemo pobediti!" Kada je postalo jasno da Hrvatska igra na kartu Tita, to je podstaklo podozrenje Ljubljane i Beograda prema Zagrebu. Zato su pojedini intelektualni krugovi Hrvate optuživali da štite autokratu i da ga održavaju na vlasti.

Nimalo nije bez značaja i to što su u Zagrebu mogli da računaju na podršku Edvarda Kardelja. On je po Titovoj odluci bio na čelu Ustavne komisije i već je radio na sistemskim promenama po kojima bi republike preuzimale ingerencije federacije. Hrvate je fascinirao kada je na tu temu 8. jula 1970. godine izjavio da je njemu svejedno hoće li Jugoslavija biti federacija, unija država ili konfederacija.

"Mladi lavovi" iz Zagreba, naravno, mogli su da računaju i na Vladimira Bakarića, koji je Titov najuticajniji poverenik za Hrvatsku. Od 1945. godine on je zapravo bio neka vrsta "komunističkog bana". Bez njegovog znanja i njegove dozvole ništa nije moglo da se uradi u toj republici. Istovremeno bio je više nego lojalan beogradskoj centrali.

Hrvatski rukovodioci su amandmane na ustav iz 1963. godine pozdravili kao veliku pobedu jer su im oni omogućavali ostvarenje svih zahteva. U opštoj nacionalnoj euforiji oni su prvi u zemlji doneli zakone u kojima su ugrađeni elementi koji su oduzeti Saveznoj vladi. I počeli su da se ponašaju kao samostalna država. To se videlo iz protokola prilikom dolaska Tita u septembru 1971. godine. Na dočeku, na aerodromu "Pleso", bila je postrojena počasna jedinica, a orkestar je je odsvirao državnu himnu "Hej, Sloveni", a odmah nakon toga i "Lijepu našu", koja je prvi put izvedena posle nestanka Pavelićeve NDH. Broz se našao u čudu, na zvuke "Lijepe..." najpre je krenuo nekoliko koraka, a potom se zaustavio i u stavu mirno saslušao je do kraja.

U ZAGREBU su slavili ponovo stečenu državnost koju su garantovali ustavni amandmani. Tita su dočekali s ovacijama, jer je on za to bio i najzaslužniji. Narod je razdragan pohrlio na ulice, pevalo se mahalo zastavicama na kojima je bila šahovnica. Oduševljenje je bilo na vrhuncu kada je Tito izašao iz kola i sa Savkom i Mikom prošetao centrom Zagreba.

Obišao je potom više gradova po Hrvatskoj. Svuda je bio isti doček, oduševljenje, razdraganost... Hrvati su slavili svoju autonomiju, a Titovoj sujeti prijalo je kako ga pozdravljaju oduševljene mase.

Na kraju ove turneje u zagrebačkom hotelu "Eksplanada" priređena je svečana večera na kojoj je bilo preko 200 zvanica. Pale su i zdravice.

Savka je podižući čašu nazdravila Titu i Jovanki i rekla: Bilo socijalističke Hrvatske i otkucaje njenog srca čuli ste spontano i snažno, neposredno i nedvosmisleno u Splitu i Dubrovniku, Koprivici i Ludbergu, Varaždinu i Zagrebu i svuda kuda ste išli. Dođite nam opet, druže Tito, čeka vas, zove i priželjkuje s jednakom toplinom i ljubavlju svaki kutak socijalističke Hrvatske.

Tito je odgovorio "Sada kada smo amandmanima stvorili uslove za definitivno rješavanje nacionalnog pitanja i da svaka republika ima svoju državnost - to ne znači dezintegraciju našeg društva, dezintegraciju naše zajednice, socijalističke Jugoslavije, nego to znači još čvršće jedinstvo na novim osnovama kako to i treba da bude u jednoj višenacionalnoj socijalističkoj Jugoslaviji. To mi hoćemo. Ja sam ovdje u Hrvatskoj dosta toga vidio i naučio. Naime, drugi put ću znati, drugačije nego što sam to mogao do sada, kako da ocjenjujem razne vijesti i pričanja."

Ovo nadzravičarstvo prenosila je zagrebačka televizija. U "Eksplanadi" je nastao pravi delirijum. Cinično obrlaćenje Broza, general Vicko Krstulović je prokomentarisao: "Bidan, on sada viruje samo ustima s cukrenom vodicom!"

U tom opštem zanosu niko nije spomenuo Srbe. "Hrvatski komunisti" zaboravili su na položaj srpskog naroda u njihovoj republici. Ono što su oni zahtevali od savezne države oni sami nisu bili spremni da daju srpskom i ostalim narodima na prostoru gde se protezala njihova ingerencija.

U MEĐUVREMENU je srpska manjina u Hrvatskoj, koja je činila preko 15 odsto stanovništva i koja nije zaboravila ratna zlodela ustaškog režima, postajala sve glasnija. Njeni predstavnici u Savezu boraca i u kulturnom društvu "Prosvjeta" postajali su sve kritičniji prema prilikama u republici i tražili su zaštitu od asimilacije, ali i od "ključa" etničke ravnoteže, kojim su se počeli rukovoditi u preduzećima pri zapošljavanju radnika.

I Tito je zaboravio da je samo dva meseca ranije, 4. jula, u vili "Zagorje" Savki i njenim najbližim saradnicima pripretio vojskom govoreći "prije će armija uvesti red nego da Rusi "ili neka druga armija" pravi red..." Tom prilikom je i rekao: "Kod vas odnos između Srba i Hrvata nije dobar. U nekim selima zbog uznemirenosti Srbi drže straže i naoružavaju se. Proustaški i pročetnički elementi sada mašu raznim prijetnjama. Hoćemo li opet imati 1941. godinu? To bi bila katastrofa."

Ta Titova igra toplo-hladno stalno je bila prisutna. Dvadesetak dana posle zdravice u "Eksplanadi" je pred rezervnim oficirima u Karlovcu izjavio da se zbog ustaških zločina ne oseća vezan za svoje hrvatsko poreklo.

U svojim Memoarima objavljenim 1988. godine Mika Tripalo je napisao da je Tito planski huškao Srbe protiv Hrvata i obrnuto, jer je tako jačao svoju vlast, u svemu tome, u tom huškanju, svoju ulogu imao je i Kardelj u prvom redu zbog toga što se kao Slovenac bojao mogućeg sporazuma između Beograda i Zagreba.

Valjda je hteo da još poživi od hladnoratovske rente. Pristajao je na koješta, samo da bi osigurao sebi mir s položajem doživotnog predsednika!

Tih dana jedna od najomiljenijih parola u glavnom gradu Hrvatske bila je:

- Zagreb radi, Beograd se gradi.

Ona je je prirodno proistekla iz svakodnevnih tvrdnji rukovodstva iz partijskog i državnog aparata i nevladinog sektora na čelu sa Hrvatskom maticom o pljački, eksploataciji Hrvatske. Tvrdilo se da je glavni kapital i većina investicija koncentrisan izvan Hrvatske, da su nerazvijeni delovi Jugoslavije teret za njihovu republiku. Govorilo se o biološkom propadanju Hrvatske zbog odlaska sve većeg broja ljudi na rad u inostranstvo. Time su opravdavali zahteve za samostalnošću. Ali, valjalo bi istaći da su ekonomski pokazatelji iz tog vremena bili sasvim drugačiji. U periodu od 1948. do 1969. godine Hrvatska je imala stopu rasta od sedam odsto što je iznad jugoslovenskog proseka, što je u Federaciji mogla da prati jedino Slovenija. Dohodak po stanovniku bio je procenjen za 1969. za 25% iznad jugoslovenskog proseka. Dohodak po zaposlenom bio je sedam odsto rasta i takođe je bio veći od jugoslovenskog proseka, kao i industrijski rast od 13%. A izgradnja Jadranske magistrale je bila ključni objekat razvoja Slovenije i Hrvatske i finansirana je sa 85 odsto iz saveznih fondova.

Kao čovek koji je arbitrirao gotovo u svemu što se dešavalo u Jugoslaviji ovih maspokovskih godina Josip Broz nije pokušao da oslušne stvarnost oko sebe i prepozna iz prošlosti i probuđene potmule znake zla koji koji će dve decenije docnije rastočiti zemlju u krvi.