TIHA MOLITVA ČUVAR HRIŠĆANSTVA: "Novosti" u Crkvi Hrista Spasitelja u Istanbulu - biseru Vizantije, preimenovane u džamiju, pre Aja Sofije

Istanbul ovih dana, Crkva Hrista Spasitelja, drevni vizantijski hram. Preživeo vekove u veri u jednog Boga. Ovaj hram, u gradu na Bosforu, koji je više od osam decenija bio muzej, sada je džamija. U ovom, po svemu izuzetnom delu arhitekture i umetnosti, još nema verskih službi. Ali, traje tiha molitva.

Ko god da kroči u ovaj božanski prostor ne ostaje ravnodušan. Vekovi trajanja bude emocije.

Danas posetilaca nema mnogo, svega nas je nekolicina. Mirisi, senke i tišina. Remete je jedino blagi koraci i šapati divljenja. Ovo je vizantijski hram sa najlepšim freskama i mozaicima, sačuvnim u ovom delu sveta uprkos svim sudarima Istoka i Zapada. Mozaici na zidovima i svodu spoljašnje priprate kazuju o životu i čudima Isusovim. Rođenje Isusovo. Istraga kralja Heroda. Svadba u Kani. Isus i đavo. Izlečenje leproznih. Slika za slikom u nizu. Vekovi u mozaicima.

Unutrašnja priprata. Iznad ulaza Hrist Pantokrator, čini vam se kao da je naslikan. Najsitniji delovi mozaika besprekorno nijansiraju Isusovo lice. Drevni zidovi sasvim pokriveni mozaicima. Neprocenjivo bogatstvo umetnosti. Čitave priče o životu Bogorodice.

Sa desne, južne strane priprate, kupola Hrista Pantokratora. Velelepni i jedinstven prikaz Svedržitelja okruženog lepezom likova predaka. Od Adama do Jakova. Lepeza boja i nijansi. Čini se kao da su ti likovi stvarni. Pokušavamo da ih prebrojimo. U naborima ove čudesne lepeze - dvadeset četvorica. U drugom redu još petnaestorica, sinovi Fareza, Jakova i Jude.

Slaba je svetlost. Senovito, pod kupolom. Ali sveci svetle. Mladi Jermeni zbijeni na klupici pod kupolom, otvorili Biblije. Šapuću molitve iz Svetog pisma. Suze umivaju slova. Svesni nesreće i nepravde koja je pogodila njihov narod uputili su se ovde da mole za mir.

Nisu znali da je hram Spasitelja preimenovan u džamiju, pre nego što će istu sudbinu doživeti Sveta Sofija. Bio je to test. A, opravdanje da je "zadovoljena volja naroda koji ima pravo na svoju Karije bogomolju, značajnu za Tursku". I, sve je prošlo bez glasa. Samo su osvanuli belezi vere. Aja Sofija je posle ipak uzbudila svet.

Jermeni se mole. Tišina govori. Pogledi govore. Sudara se toplina i žar njihovih očiju sa hladnoćom mermernog poda. Samo pola sata je njihovo vreme boravka u hramu. I ono curi kao pesak kroz prste. Malo je čitav dan, dani i dani da se ova lepota, svedok vekova i umetnosti davnog vremena, ponese u zenici oka. U srcu. U pamećenju.

Nemojte, ne želimo fotografiju - kažu ovi mladi ljudi, gotovo deca.
I, možda ne bismo ni dokučili odakle oni dolaze da nam vez na košuljama, njihova tradicionalna simbolika, nije skrenuo pažnju.
Mi molitvu u sebi nosimo, ona nosi nas, o Bogorodice moja - ispresecan je šapat ispod mozaika smrti Bogorodice.

U četvrtom veku sazidana je ova crkva, sada ponovo džamija. Simboli vere su se menjali, hram je rušen i obnavljan ko zna koliko puta. Domaćini ovde neće reći da je crkva Hristova. Nekad, kao i sada govore: ovo je Karije crkva. Grci će reći da je Hora. To znači crkva u polju. Jedina iz davne istorije podignuta izvan zidina Konstantinovih. Kada su istoriju počeli da pišu otomanski pobednici, ustukli su pred lepotom crkve, nisu se usudili da joj oskrnave lica svetaca. Samo su ih pokrili. Malterom i drvenim paravanima.

Ovde nema vodiča da uputi u predstave fresaka optočenih zlatom. Samo obezbeđenje. Motri i meri nam vreme. Da ulaznicu od 65 lira (više od sedam evra) ne potceni prekoračenje od pola sata.

Bogorodice moja - ponovo šapat.

Toliki vekovi prošli, a ništa pametno nisu doneli. Mi čekamo da se desi zvuk zvona.