ZA VLAST BILA ISTINA SAMO ONO ŠTO JE ONA NUDILA Stamenković: Tiraž bio ponos, ali i izazov koji je redakciju dovodio na "ivicu noža"

A svako slavlje, pa i ovo poslednje u znaku korone, uz poštovanje svih propisa o broju okupljenih, kada je direktor Nedeljko Krsmanović uručivao godišnje nagrade i priznanja jubilarcima, od rubrike do rubrike, pred minimalnim brojem ljudi, bez uobičajenog koktela i gostiju, budilo je sećanja na ljude i događaje koji su gradili ovog "matorog slavljenika" gotovo sedam decenija. Pogotovu sad, kad prvi put posle silnih decenija zbog "proklete korone" u redakciji nisu bili veterani, oni koji provode bezbrižne penzionerske dane, sećanja na njih i na one koji su otišli s one strane sunca, bez kojih "Novosti" ne bi opstale i bile ono što jesu, bila su pojačana.

A to su bile generacije koje, u opskurnim materijalnim i tehničkim uslovima, nisu znale za nemoguće u trci za tiražom i izgledom novina koje će se razlikovati od drugih. Koje su u svojim tekstovima "krale slobodu" i, bile ubeđene da stvaraju novo društvo blagostanja i ravnopravnosti za sve ljude.

"Verovali su u istinu, zaboravljajući da nema vlasti koja ne misli da je istina samo ono što ona nudi i da se sve drugo razbija o glavu onog koji se toga ne drži!" Bilo je među njima, naravno, i režimskih udvorica, karijerista, i onih koji su zalutali u ovu profesiju, bilo je sramnih uredničkih odluka, poput "Ponude beznađa" kada su se na stranicama našeg lista pojavili delovi Memoranduma SANU, nezavršenog teksta akademika, što je izazvalo zemljotres u inače trusnoj Jugoslaviji, ali i danas nanosi ogromne štete srpskoj državi i srpskom narodu.

BILO je i političkih izgnanika. Najpoznatiji među njima bio je Mirko Stamenković, glavni i odgovorni urednik, koji je posle pada liberala, s jeseni 1972. godine, morao da napusti čelnu funkciju i ode iz "Novosti". Partijsko rukovodstvo "socijalizma sa ljudskim likom" pokazalo je svu svoju licimernost: Stamenković je na mesto glavnog urednika morao da podnese ostavku, a kao član Centralnog komiteta SK Srbije je bio smenjen. Uzgred budi rečeno, on je prvi urednik koji nije postavljen od foruma, već je izabran većinom glasova članova redakcije, novinara i ostalih zaposlenih. E, taj glavni urednik, za čijeg mandata su "Novosti" prvi put prekoračile začarani prag od pola miliona prodatih primeraka, pre nekoliko godina napisao je knjigu koja još nije ugledala svetlost dana, o novinama u kojima je doživeo profesionalnu zrelost, koja bi po mnogo čemu mogla da posluži kao nauk sadašnjoj generaciji novinara.

- Prihvatio sam - piše Mirko na početku knjige - da svedočim od dana nastanka do dana rastanka sa "Novostima". O rastu, usponu i padovima. O onim radostima kada smo bili u žiži zbivanja, borbi na tržištu, penjući se na sam vrh tiražnog trona u SFRJ. Ali, i pokušajima da se izmigoljimo ispod paske političara. Pogotovo kada smo se suočavali sa rukovodstvima nekih republika, braneći pravo na istinu i slobodu drugačijeg mišljenja!

Tumači i kako se stiglo do prodaje pet stotina hiljada primeraka: "Tiražna dominacija je stvar umeća uticaja, ali i ne i podilaženje javnosti, otkrivajući i dobre i loše stvari, čuvajući se prokletstva žute štampe, koja prelazi ne samo granicu dobrog ukusa, već i moralnih skrupula. Nije reč o profesionalnoj mudrosti, već riziku. U tadašnjim uslovima, pogotovo. I to riziku koja nas je dnevno iskušavao u spremnosti da trpimo udarce, ali i dalje nastavljamo putem već osvojenog parčeta slobode, kako ne bismo razočarali čitaoce."

"Vukao nas je tiraž" - beleži Stamenković u svojim zapisima. "I samouverenost da možemo i smemo, zbog čega smo retko pristajali da se pokorimo zahtevima partijskih foruma. I onda i sada, važila je ona stara narodna - što ne platiš na ćupriji, platićeš na mostu. I plaćali smo!

Nismo verovali i prihvatali da će nas, recimo, razvoj televizije jednostavno izbrisati sa tržišta. Verovali smo u sebe i mogućnost da se prilagodimo vremenu. Hrabrili smo sebe da mnogo toga zavisi od naše kreativnosti, prilagođavanja zakonitostima novog vremena. Tragali smo za vakcinom protiv beznađa i predaje. "Novosti" su pokazale da je to moguće.

Glavni urednici, zapravo, velikani novinarstva, kao što su Bogdan Pešić ili Vanja Kraljević, za razliku od mnogih kasnije, pošteno su priznavali da im ne leži takva borba i vraćali svoj mandat. Kome? Slobodanu Glumcu, naravno. Strasnom kladioničaru na konjskim trkama i čoveku koji se nije dičio ličnom hrabrošću, ali se nikada nije krio ni iza koga, ako bi novine bile pred sudom moći! Dva puta je odlazio sa funkcije zbog preslobodnih poteza svojih saradnika, a ne svojih grešaka!"

Tiraž je bio i ponos, i realnost, ali i izazov koji je redakciju često dovodio na sečivo noža. "Novosti" su imale tiraž veći od svih republičkih dnevnih listova zajedno.

"NOVOSTI su baš zbog rasta tiraža i osvajanja tržišta u svim republikama, ne tako retko bile na udaru gotovo svih republičkih rukovodstava. Pa, i srpskih. Svako je branio svoje pravo da bude isto tako neprikosnoven u svom okrugu, kao i prema listovima čiji su osnivači bili u republikama" - zapisao je u knjizi Stamenković.

Dalje nekadašnji glavni urednik objašnjava:

- Predrag Koraksić je za "Nedeljne novosti" napravio karikaturu - kako slovenački predsednik partije Franc Popit ispija čašu vode u kojoj su likovi direktora "Gorenja", "Litostroja", TAM-a i železare Jesenice. A naslov - Popi/t/!

Javio se šef kabineta Marka Nikezića sa porukom: "Tražio je šef objašnjenje za karikaturu u nedeljnom broju, ali bez onog 'vađenja' to je uradio dežurni urednik bez ičijeg znanja!"

I dodao - "u tom slučaju, nije potrebno objašnjenje".

Posle nekih desetak dana, šef kabineta me je podsetio: "Pita šef šta je sa objašnjenjem."
Odgovorio sam: "Dežurni je zaista pustio karikaturu, a da je niko nije video. Bio sam na vikendu. Zar šef nije rekao da mu u tom slučaju nije potrebno objašnjenje?"
Više nije pitao za taj slučaj.

MARKO Nikezić me je, kada je reč o tekstovima u "Novostima" jednom, i to u hodu ka sali gde je zasedao CK, upitao:

- A šta će vam ona vest da će Srbija za godinu dana dostići Hrvatsku i Sloveniju u nacionalnom dohotku po glavi stanovnika?

Tokom sednice sam bar tri puta prelistao "Novosti" i nikako da nađem tu vest. Najzad, ugledam je negde pri dnu prve strane sa krajnje sitnim naslovom. Uz to u potpisu - Tanjug. U pauzi priđem Nikeziću da mu pokažem da je to "zvanična vest Tanjugova, a ne Novosti". Nikezić je hladno odgovorio: "A zar mislite da će Slovenci zbog toga biti srećniji"!

Prilikom otvaranja Doma omladine u Beogradu, 24. maja, krajem šezdesetih godina, organizator nam je dao šansu da učinimo nešto neobično. Dogovorili smo se da štampamo "Novosti" samo na četiri strane sa slikama prilikom dolaska Broza u Dom omladine.

Zaigrali smo na kartu fotografije. Za nešto više od pola sata, kurir je doneo gomilu novina. Bilo je dogovoreno da 20 primeraka, koje će biti podeljene za stolom gde je sedeo Broz, predamo službi bezbednosti. Ušli smo u jednu sobu, a bezbednjak je sa stetoskopom prošao po svim listovima tih 20 primeraka i pratio je Ljerku Sabić i mene, koji smo predavali novine Josipu i Jovanki Broz. Iznenađenje je uspelo.