SRBI POSTALI IZABRANI NAROD ZBOG PODVIGA SVETOG SAVE: Podvižnički put srpskog svetitelja iz 1234. i 1235. niko do danas nije ponovio

Posle nekoliko nedelja putovanja zastaje, da bi postio 40 dana i da bi se svake subote uveče peo uz 14.000 stepenika na planinski vrh visok 2.238 metara i bez sna dočekivao svitanja.

Ovo nije scenario akcionog filma, već avanture Svetog Save u Svetoj zemlji 1234. i 1235. godine!

Zbir rastojanja koje je, morem i kopnom, prevalio od Srbije do Svete zemlje i nazad, iznosi oko 7.000 kilometara! Takav podvig niko, ni pre, ni posle Save, nije napravio.

- Najvažnije pitanje o ovom neverovatnom poduhvatu nije kako ga je Sava izveo, već zbog čega, šta je bio motiv koji ga je pokretao - kaže istoričar Aleksandar Z. Savić, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. - Savin biograf Domentijan je jasan: svetitelj je putovao po Svetoj zemlji da bi "decu otačastava" priveo Bogu kao "savršen narod". Otvarajući Srbima "presvetli put ka Jerusalimu" omogućio im je da postanu "novi Izrailj", odabrani narod, koji ima svoje mesto u Svetoj zemlji. Donoseći, pak, "svetlo istoka" u "zapadno otačastvo" Sava je učinio Srbiju delom Svete zemlje.

Savić je jedan od retkih naučnika koji istražuju Savina putovanja, koja su mnogo više od hodočašća po biblijskim mestima na kojima poklonik duhovno proživljava svetu istoriju.

- Savina ideja bila je da fizičkim, podvižničkim putovanjem, duhovno poveže Srbiju sa Svetom zemljom i njenim predanjem na kome su se zasnivali politički mitovi čitave Evrope - kaže Savić. - Savino drugo putovanje na Istok je postalo srednjovekovni hodočasnički ideal i ostvarenje Nemanjine ideje o Srbima kao Novom Izrailju, izabranom narodu.

Sava je u proleće 1234. iz Studenice došao do Zetskog primorja, a odatle se lađom prebacio do italijanske luke Brindizi, stanice brodova za krstaško Jerusalimsko kraljevstvo.

Plovidba od četrdesetak dana je podrazumevala i oluje. Opis strašnog nevremena ostavio je Domentijan i uz njega priču o čudu, kada je Sava kao Mojsije zavladao vodom i smirio podivljalo more. Identičan opis nevremena, samo bez čudesa, ostavio je 1704. monah Jerotej Račanin: "Zagnjuri se lađa i podigoše se vali najsilniji, kao gore visoki, i oblaci i munje silne i različite. I svi padosmo kao mrtvi, raditi i činiti ne mogosmo ništa."

Kako su se poklonici osećali posle iskrcavanja u luci Akra, svedočanstvo je ostavio monah Silvestar Popović: "Na suvo izvedeni, kao pijani metemo se tamo i ovamo, misleći da nam se zemlja pod nogama klati. Tako i noću, dok ležimo na zemlji, čini nam se da se zemlja pod nama valja."

U Savinom žitiju nema tako realističnih opisa, jer su nedostojni biografije sveca. Ipak, sačuvano je pismo u kome o nevoljama srpskih poklonika piše Sava iz Jerusalima studeničkom igumanu Spiridonu: "Pošto nas stiže putni trud, svi se razbolesmo, i ostavljamo na Božje rasuđenje život naš i smrt našu."

Kada je prezdravio, nastavio je poklonjenje stazom kojom su Marija, Josif i mali Isus pobegli od zlog cara Iroda u Egipat. Iz krstaškog Jerusalima je preko Judejske pustinje došao do gaza na Jordanu i prešao u muslimansku Siriju. Zastao je u gradu Keraku, na drevnom putu od Mesopotamije ka Egiptu, sedištu lokalnog emira. Tek kada je od njega dobio dozvolu za boravak na islamskoj teritoriji, nastavio je putovanje kroz pustinje na severu Sinaja do Sueca, a odatle u Aleksandriju i Kairo. Realnost hodočašća može da se rekonstruiše iz realističnih dnevnika zapadnih poklonika.

- Oni se po pravilu žale na uslove putovanja, počev od duge plovidbe na pretrpanim lađama, a po iskrcavanju bi ih užasnuo bezvodni pejzaž - kaže Savić. - Jedan poklonik zapisuje: "Čak se ni mrtvi nisu mogli sahranjivati, jer je to sam kamenjar." Smrt na hodočašću nije bila retkost, što zbog tegobnog putovanja, što zbog razbojništva koje je cvetalo u Svetoj zemlji.

Najveći broj poklonika zato nije išao dalje od Jerusalima i Vitlejema kojima su vladali krstaši.

- Sava je iz "kuće rata", kako su muslimani nazivali hrišćanske teritorije, prešao u "kuću islama" da bi, uprkos opasnostima, pratio staze Hrista, Mojsija i Avrama - kaže Savić. - Takvi poklonici su bili retki i ne čudi Domentijanov podatak da je Savu želeo da upozna egipatski sultan El Kamil.

Egipatski vladar se zainteresovao za srpskog princa-monaha koji je darivao hrišćanske svetinje od Jerusalima do Kaira, u kojima su posle njega molitvama pominjani on, Srbija, Nemanja, Stefan Prvovenčani.

Sava je osvajao smirenošću i odlučnošću da ode na Sinaj, gde je tada malo ko smeo da krene. El Kamil je procenio da je Sava "pravi Božji čovek" i dao mu pratnju za opasne planinske puteve do krajnjeg juga Sinajskog poluostrva i Sinajska gore visoke 2.238 metara.

Na njoj je Mojsije sklopio prvi zavet ljudi sa Bogom, koji mu je dao tablice zakona i njegov narod proglasio odabranim.

- Simbol Savinog duhovnog uzdizanja su putovanja na svete planine gde se sreću ovozemaljsko i nebesko - naglašava dr Savić. - Savino prvo "odlučenje od ovog sveta" desilo se na vrhu Svete Gore Atonske, drugo na Tavoru, Gori preobraženja, a vrhunac je bio na Sinaju gde je Mojsije priveo Bogu "prvi Izrailj", ali nije smeo da pogleda Gospoda. Domentijan kaže da ga je Sava kao hrišćanin, čoveg Novog zaveta, prevazišao i da je video Boga kada mu je priveo "decu otačastva". Tako je Sava ostvario Nemanjinu ideju o Srbima kao "novom Izrailju".

Sa Sinaja, Sava je nastavio putovanje ka severu putem patrijarha, stazom praoca monoteizma Avrama preko pustinje Zin i Negev do Berševe do Jerusalima. Odatle se uputio u Antiohiju i Kilikiju, a odatle brodom za Carigrad. Umro je na putu ka Srbiji, u januaru 1236. u Trnovu, u Bugarskoj.