PEKAO ZANAT U BAZELU, A SAD ŠLJIVU U IVANKOVCU: Bogdanović iz Ivankovca posle tri decenije u Švajcarskoj, podiže šljivike u Srbiji

U Bazelu, gde je više od 30 godina, ima svoje špeditersko preduzeće, tamo mu odrastaju ćerke Nataša (20) i Jovana (16), ali za najmlađeg Bogdana (6) - ima drugi plan. Želja mu je da stasava i širi porodicu na zemlji svojih predaka. Zato je poslednjih godina u Ivankovcu odakle su mu koreni, posadio šest hektara pod šljivom i drugim voćem, otvorio destileriju iz koje već toči pet rakija, vrhunskog kvaliteta.

Poslednje tri godine, Nenad je više u Ivankovcu nego u Bazelu. Sve priprema za konačni povratak. U dvorištu ovih dana vrvi od radnika, grade se nove hale, uređuju prostorije za pečenje rakije, sušare i hladnjače, a šljivik je do "juče" bio krcat beračima. Osim pečenjem rakije, Bogdanovići planiraju da se bave i sušenjem i preradom voća. Iz ove male porodične proizvodnje mirisaće i ljuto i slatko.

- Obrali smo oko 20 tona šljive - ponosno priča Nenad, a u krilu mu sedi Bogdan. Dečak tečno govori srpski i kao iz topa odgovara da je radije ovde u Srbiji nego u Švajcarskoj i da više voli srpski od nemačkog. - Ove godine ćemo imati oko 6.500 litara rakije, ali nameravam da plantaže udvostručim. Trenutno je pod kruškom 60 ari, pod kajsijom 70, sve ostalo - pod šljivom.

Rakija se, kako kaže Bogdanović, u njihovoj familiji, peče već pet generacija.

- A sada će se prvi put prodavati, verujem ne samo u našim trgovinama, nego i u svetu - priča naš sagovornik. - Destileriju i preduzeće za preradu voća smo registrovali, etikete smo već osmislili i odštampali, ali za akciznu markicu čekamo još malo dok se ne primiri pandemija korone. Iz naše proizvodnje izlaziće šljivovica, lozovača, kajsijevača, viljamovka i naš konjak. Pravićemo ga u malim količinama, po specijalnoj porodičnoj recepturi, ali uz neke moje dodatke.

Ime za svoj konjak, favorit destilerije, kako kaže naš sagovornik, još nije smislio, ali su zato, uverava nas, kvalitet i ukus zagarantovani. Praviće ga po receptu dede Dragomira, člana kraljeve garde, koji je rakijski zanat "ispekao" u Nemačkoj, gde je tokom Drugog svetskog rata bio u zarobljeništvu. Otuda paleta neobičnih mirisa koje nosi ovo sladokusno piće od grožđa, počev od hrastove barik buradi u kom se drži, ali i "začina" koji su porodična tajna.

- Kako mi je deda govorio, taj "Švaba" kod koga su ga držali u zarobljeništvu imao je destileriju, pa je posle oslobođenja deda mom ocu preneo praksu koju je tamo stekao - kaže Nenad. - I pradeda je ovde u Ivankovcu imao šljivike, bio poznat po dobroj rakiji, pa će Bogdan biti peta generacija Bogdanovića sa ovim zanatom. I sam sam u Bazelu na institutima pohađao kurseve, pa su sva ta znanja danas utkana u pića koja pripremamo. Porodično preduzeće i gazdinstvo trebalo bi da bude osnova mom sinu za kog se od srca nadam da neće morati i želeti da traži sreću i egzistenciju u svetu.