UMRO JE ZA VEČEROM KAD SU MU POMENULI KRALJA: Ispovest Đorđa, unuka Nikole Pašića

O bratu Petru, sestri Đurđini i meni starala se frajla Keti. Majka bi me samo ponekad poljubila uveče, a kada sam napunio šest godina dali su me u internat u Švajcarskoj. Naizgled sve je izgledalo otmeno, ali sam rastao bez roditelja i bez ljubavi.

Ovako započinje priču o svom životnom putu Đorđe Pašić, unuk čuvenog Nikole Pašića, političara, dugogodišnjeg predsednika Vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivača i vođe Radikalne stranke. Bivši vaterpolista i fizioterapeut našoj javnosti je gotovo potpuno nepoznat, a on je i sam izbegavao da priča o porodici i sebi.

Za mesec dana napuniće 90 leta, izgleda neobično mladoliko i vitalno, a živi u skromnom stanu na Topličinom vencu koji su on i njegova pokojna supruga Bosa zaradili, kako kaže, sa svojih deset prstiju. I pored hladnog vremena razgovor je obavljen na terasi jedne beogradske kafane, a sagovornik je skoro sve vreme imao masku na licu.

- Pred samo oslobođenje Beograda otac i majka su uhapšeni, a brat i ja smo zbog toga izbačeni iz škole. Ovde sam svakoga dana roditeljima donosio pakete - pokazuje nam zgradu Tanjuga, u kojoj je u to vreme bio zatvor. - Trpeli smo samo zato što smo bili potomci Nikole Pašića. Majka je po izlasku iz tamnice išla kod tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova da moli za svog supruga, koji je voleo da se bavi politikom, ali kao i svi drugi obični ljudi bez ikakvih ambicija u tom pogledu. Na očevom suđenju svedočila su dva baštovana, tvrdeći da je bio pošten čovek koji im je davao solidnu platu. To ga je delimično spaslo, a posebno to što je spalio svu dokumentaciju, pa je novoj komunističkoj vlasti bio potreban da bi otkrio neophodne podatke vezane za rudnike "Trepča", u kojima je pre rata imao akcije.

Iz platnene torbe Đorđe vadi porodični rodoslov: Nikola Pašić je imao sina Rada i ćerke Daru i Pavu. Rade se tri puta ženio, prvi put sa Grkinjom Bebekom sa kojom je imao sinove Nikolu i Vladimira. Đorđe, Petar i Đurđina njegova su deca iz drugog braka, a sa trećom suprugom Ginom nije imao dece.

- Imovina i godišnji prihodi od raznih poslova mog oca, pre Drugog svetskog rata, bili su veliki, na zadovoljstvo žena, koje su mu bile velika "slabost" u životu - govori nam jedini živi unuk čuvenog političara. - Nije se kockao, nije pio, nije pušio, ali voleo je žene. Bio je veoma bogat čovek za ono vreme i pola toga bogatstva je poklonio njima. Umeo je da napravi pare, ali i skandale. Moj deda je abdicirao zbog njegovih afera - šverc pušaka, stoke, lekovi za Rusiju, Francusku...

Iako je Pašić bio najzaslužniji za stvaranje Kraljevine SHS, teško je utvrditi zašto je Stojan Protić postavljen za prvog predsednika vlade nove države. Pretpostavlja se da je razlog to što je Pašić došao u sukob sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, mada zvanična verzija kaže da je kažnjen zbog nemoralnog ponašanja svoga sina. Ništa od toga nije dokazano, ali u čaršiji se govorilo da je kralj bio nezadovoljan ponašanjem mlađeg Pašića i da je Nikolu 10. decembra 1926. pozvao u dvor da mu to saopšti. Pisano je da je Nikola po povratku kući u Francuskoj ulici naprasno umro. Istorijskih dokumenata o tom događaju nema, a Đorđe nam prenosi porodičnu legendu:

- U porodici se pričalo da je deda seo da večera, da je neko za stolom spomenuo kralja, da se on iznervirao, zagrcnuo i da ga je udarila kap. Očigledno je da je bio potresen zamerkama koje je izneo kralj Aleksandar, ali lekari nisu utvrdili uzrok smrti. Kralj je prvi došao da izrazi saučešće. Ne zna se pouzdano zašto moj deda nije izabran za prvog predsednika vlade. Možda zato što je Stojan Protić bio vrlo pismen čovek, a moj deda nije voleo da piše. Bio je inteligentan, čovek iz naroda. Znam da je u nekim dokumentima iz 1922-1923. ukazivao kralju na probleme na Kosovu. Deda se često prepirao sa kraljem. Iako je bio najzaslužniji za stvaranje Kraljevine SHS, lično je želeo da napravi "veliku Srbiju". I mogao je to da ostvari posle Prvog svetskog rata, ali kralj Aleksandar je voleo Jugoslaviju.

Listamo album sa starim crno-belim slikama.

- Ovde smo svi na okupu - pokazuje nam fotografiju ispred prelepe porodične vile. - Tu je danas indijska ambasada. Nemci su se u vilu na Topčideru uselili odmah na početku Drugog svetskog rata. Kada su oni izašli, ušli su "oslobodioci". Vila nije nacionalizovana, moj otac je morao da potpiše da ju je prodao državi za hiljadu dinara, a danas ona vredi pet, šest miliona evra. Kada su došli komunisti nas petoro su smestili u jednu veliku sobu na kraju naselja Braća Jerković, sobu na kojoj je pisalo "Radionica". Živeli smo u toj sobi, bez vode, bez toaleta.

Rade je bio većinski vlasnik velike firme "Panonija" u Hrvatskoj i uoči rata sklopio je ugovor o eksploataciji i preradi nafte sa nemačkom firmom "Elverat" iz Hanovera.

- Od početka do kraja rata ta nemačka firma je radila i kao okupator nije platila nijedan dinar za to - govori Đorđe. - To je bila naša nafta i posle rata godinama smo vodili spor. Nemački sud je procenio da se radi o sumi od 12 miliona maraka glavnice bez kamate. Skoro smo dobilu spor, kada su komunisti stopirali postupak. Kasnije smo saznali da je taj novac ušao u ukupnu ratnu odštetu, a da mi ni dinara nismo dobili. Ni kuća u Francuskoj ulici, u kojoj je moj deda živeo i koja je pod zaštitom države, više nije naša. Želeo sam da tu kuću pretvorim u spomen-dom, ali, po svemu sudeći, što narod kaže - čovek snuje, a Bog određuje.

Đorđe je studirao DIF, ali je posle dve godine morao da napusti fakultet.

- Nisam imao sredstava da se izdržavam, morao sam da počnem da radim. Trinaest godina sam radio u Ortopedskoj klinici, u dve smene, uđeš u mrak, izađeš u mrak. Nije bilo baš lepo, ali gurao sam. U Jugoslaviji nije bilo popularno biti Pašićev unuk. Od države sam, kad su delili stanove, dobio odgovor da ja i moja supruga nikada nećemo dobiti stan. Posle toga smo otišli u Italiju. Tamo sam se bavio rehabilitacijom invalida, zaradio penziju i tamo žive moji ćerka, zet, unuci i praunuci. Nikad nisam razmišljao o tome šta sam sve mogao da imam, kad sam bio mali nisam razumeo šta znači bogatstvo. Igrao sam se sa svojim bratom Petrom i to mi je bilo važno. Nismo se interesovali za oduzetu imovinu, radili smo svoj posao što smo bolje mogli. Većina nas Pašića je živela u inostranstvu. Nismo proveli život u čekanju da nam se oteto vrati. Moji unuci žive daleko i možda nikada neće saznati šta je sve pripadalo njihovoj porodici.

ĐURĐINA BEZ BELEGA

ĐORĐE se ne seća svoga dede, rođen je četiri godine posle njegove smrti. Ali, u pamćenje mu se urezao jedan događaj: na sahrani njegove bake Đurđine 1947. godine govorilo je mnogo ljudi, ali ne o njoj, već o - Nikoli Pašiću.

- Velika je nepravda tada napravljena. Vlasti nisu dozvoljavale da se baka sahrani u dedinoj grobnici, tražili su da se u tom slučaju njegov spomenik skloni iz Aleje velikana. Nastala je napeta situacija i na kraju se pronašlo rešenje da se baka tu sahrani, ali da njeno ime ne sme da bude uklesano na spomeniku. Tako je i bilo. Često razmišljam o toj nepravdi, možda bi danas mogla da se ispravi.