EVROPA BLAGOSTANJE GRADI NA KRVI NARODA BALKANA: Akademik Dimić: Da li smo deo nekog eksperimenta ili specijalnog rata

Akademik Ljubodrag Dimić ovako vidi posledice koje će ostaviti pandemija koja je okovala ceo svet. Ističe da strah i zebnja, kojih svakako ima, disciplinuju, primoravaju nas da napustimo stare i prihvatimo, često nevoljno, nove navike.

- Istovremeno oni, s vremena na vreme, provociraju bunt, otpor, potrebu da sve ide "po starom", promenu raspoloženja, osećaj da smo svi postali zatvorenici nečega što nam je nepoznato i nekoga ko iza svega stoji - ocenjuje ovaj poznati istoričar.

* Ima li ovo vreme "tihovanja" i dobre strane?

- Pandemija je pružila priliku svima nama da zastanemo, razmislimo o smislu života koji vodimo, preispitamo sebe i svoje postupke, odmerimo smisao/besmisao stalne žurbe koja nas je obuzela, okrenemo se sebi i onima koji su nam najbliži i najdraži. Sputavajući uobičajene komunikacije, pandemija je ojačala one koje smo pomalo zapustili, a tiču se porodice. Ponovo smo upoznali jedni druge i to je dobitak.

* Neki kažu da prisustvujemo kraju jedne civilizacije, jednog načina življenja i razmišljanja...

- Pitanja je mnogo, a valjanih odgovora nema. Da li će se naše komunikacije sa okruženjem svesti na virtuelne forme koje će iz osnova promeniti naše socijalno biće? Na koji ćemo način u budućnosti iskazivati svoje emocije ukoliko se počnemo plašiti ljudi? U kojoj meri će nužno biti promenjen radni angažman, "kultura slobodnog vremena", čovekova potreba da putuje i saznaje o drugim svetovima i kulturama. Da li će politika i na koji način zloupotrebljavati u budućnosti strah i opštu nesigurnost koju pandemija izaziva? Da li će nas moriti primisao da smo deo nekog eksperimenta, specijalnog rata, zavere globalnih razmera čije motive danas ne vidimo, ali posledice osećamo? Da li će milioni novonezaposlenih isprovocirati socijalne nemire, a možda i različite oblike društvenih nemira i revolucija i to u najrazvijenijim državama sveta? Da li vladavina nad pojedincem, tako česta posebno u totalitarnim režimima i društvima, dobija nove oblike, samo na prvi pogled humanije? Kakva budućnost čeka gradove koji danas liče na prenaseljene košnice? Da li će čovek odgovornije i racionalnije početi da se odnosi prema prirodi, koju je svih prethodnih decenija nemilosrdno uništavao i poništavao, a koju je primoran da iznova upoznaje i da joj se vraća? Da li će samo bogati imati tu privilegiju da se leče skupim lekovima?

* Sa svim ovim pitanjima moraće da se suoči i naša zemlja. Do sada se izgleda Srbija bolje snašla od mnogih razvijenijih država...

- Srbija se danas nalazi u "vatrenom obruču" država u kojima pandemija svakodnevno odnosi ljudske živote i parališe ekonomiju. Ukoliko lakše od svog neposrednog balkanskog okruženja "preživi" naredne mesece, a možda i godine" to, po mom mišljenju, predstavlja posledicu činjenice da je u vremenu sankcija njena privreda bila samodovoljna i kao takva, uz uvažavanje svih promena nastalih prethodnih godina, prinuđena na preživljavanje bez pomoći sa strane. Ono što je bilo opterećenje u procesu prilagođavanja evropskim prilikama može biti prednost u danima koji nastupaju. Tu treba pridodati i nekoliko blagovremenih i efikasnih mera vlasti koje su se ticale ekonomske pomoći svim državljanima Srbije, sputavanja masovnih otpuštanja radnika, zapošljavanja mlade populacije i davanja podsticaja poslodavcima da prihvate mlade ljude i daju im prvu platu. Te socijalne mere svakako daju i davaće dobar rezultat.

* Ovu jesen obeležio je i pad režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Šta je presudilo da Đukanović ode u istoriju?

- Istrošeni, korumpirani, kriminalni, diktatorski režimi nemaju budućnost. Njima je vek trajanja uvek ograničen voljom onih koji su ih osmislili, tolerisali, usmeravali, zloupotrebljavali. To važi i za režim Mila Đukanovića kome je "istekao rok" još početkom ovog veka, ali su ga spoljnopolitičke okolnosti i "strani faktor", kao i servilnost i veština glavnog aktera događaja, održavali "na površini". Na kraju Đukanovića su "niz vodu" pustili oni koji su ga na različitim funkcijama, verovatno uz stalne ucene i pritiske, godinama održavali. On je postao "pretežak teret" inostranom činiocu, delovima sopstvene partije, građanima Crne Gore. On više nikome nije bio potreban.

Dok je Đukanoviću "dobro išlo" u odnosu na Srbiju on je mogao da manipuliše sa osećanjima i raspoloženjima stanovnika Crne Gore, ali kada je Srbija "stala na noge" i počela da postiže malo očekivane spoljnopolitičke i unutrašnjepolitičke rezultate, stiče pozicije na istom tom Zapadu, ali i Istoku kome je Crna Gora bila vekovima naklonjena, antisrpski koncept je ostao bez snage, bez rezultata, bez opravdanja antisrpskog i srbofobskog ponašanja, bez stvarnih činjenica koje su ga mogle i dalje opravdavati.

* Ispostavilo se da je udar na SPC kap koja je prelila čašu.

- Tendencija neskrivenog nadzora i gušenja SPC, sabijanja te milenijumske institucije u granice crkvenog prostora čemu treba pridodati i pretnju oduzimanja bogomolja starijih od crnogorske države, suštinski je predstavljalo onu kap koja je prelila čašu punu nepravde. Vlast je, suštinski, ograničavala i represivno se odnosila i prema slobodi građana i prema slobodi pojedinca i prema slobodi verske institucije. A sve je to razotkrivalo suštinu totalitarnosti crnogorske vlasti.

* Da li će odnosi između Srbije i Crne Gore sada biti bolji i da li su očekivanja poput preispitivanja priznavanja Kosova, napuštanja NATO bila nerealna?

- Režim je pao. Tog dana Crna Gora je osvojila samo perspektivu koja može biti realizovana kroz pametnu politiku koalicije koja je osvojila većinu glasova, ili "pojedena" u svađama koje mogućnost zaposedanja vlasti i svega onoga što ona predstavlja, sobom donosi. Budućnost nije ni osvojena ni obezbeđena. Za nju su potrebni mudrost i strpljenje i tolerantnost. Za nju je potrebno mnogo rada.

Odnosi između Srbije i Crne Gore svakako će biti bolji, posebno posle odlaska sa vlasti Mila Đukanovića. U ovom trenutku nije realno očekivati da će Crna Gora opozvati priznanje Kosova i Metohije i suspendovati svoje učešće NATO. To možda postane realno posle narednih izbora.

Zakon o SPC svakako će biti ukinut. Versko pitanje jedino može biti rešeno ukoliko sve tri verske zajednice u Crnoj Gori dobiju isti status. Pretpostavljam da će bez većih nesuglasica biti nađen model kroz koji se to može ostvariti.

* U regionu je aktuelna i inicijativa "mali šengen", koja se različito tumači u Beogradu, Prištini i Tirani?

- Veliki privredni prostor svakako predstavlja šansu za sve balkanske narode i države. Prednost zajedničkog tržišta treba smisleno iskoristiti i ispuniti kvalitetnim sadržajima. Iskustvo Evrope pokazuje da je ona sopstvenu ravnotežu, posle vekova ispunjenih ratovima, pronašla unutar procesa ekonomske saradnje koja je, s vremenom, dobila i svoje konkretne političke okvire. Više ekonomske saradnje istovremeno znači manje sukoba, napetosti, nestabilnih situacija. Balkanski privredni prostor biće uklopljen u privredni prostor Evrope. Integracija će od ekonomske vremenom biti pretočena u političku. To je, istovremeno, put da svi Srbi, ali i svi Hrvati, svi Albanci i svi drugi balkanski narodi budu okupljeni pod jednim državnim krovom. Kada će se to desiti teško je predvideti. Da se pitaju posvađani balkanski narodi taj bi proces dobio na intenzitetu i brzini. Pošto se pitaju evropske države, uvek sebične u zaštiti svojih interesa i uvek sklone da svoje blagostanje i socijalni mir zasnivaju na krvi i znoju naroda koji žive na rubnim delovima Evrope, taj proces neće biti ni brz ni intenzivan.